Uta­ba­nim pu­te­vi­ma

Na prošlogodišnjem otvaranju Salona arhitekture sa strepnjom se govorilo o ekonomskoj krizi. Sve je ukazivalo da će sledeće godine (to jest ove) u građevinarstvu mnogo toga stati.

Ubrzo su počele da stižu vesti o zatvorenim gradilištima i biroima, izmenama zakona koje su, po rečima arhitekata, zaustavile i ono što je još pokazivalo znake života. I tako je prošla još jedna godina i došlo je vreme za novi Salon, koji se do kraja aprila može videti u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu.

Pokazalo se da arhitektura kod nas može biti vrlo vitalna, ili, da ono što je inače mana, ponekad može da izgleda kao vrlina – u Srbiji se gradi dugo i sporo, pa je nešto od onog što je započeto pre nekoliko godina završeno tek ove. I opet se čini da je Salon bolji od onoga što svakodnevno viđamo u našim gradovima.

Sve se pomalo poboljšalo, panoi su pregledniji, manje je uzaludnih pretenciozno bleštećih fasada i enterijera, budžeti su skromniji, više je malih tema, na primerima se pokazuje da i socijalno stanovanje može biti veoma inspirativno za arhitekte na radost korisnika, a da u kooperaciji sa investitorom arhitekta postiže mnogo više nego kad se za svaku sitnicu bori do iznemoglosti… Ali, kao da nedostaje hrabrosti, kao da se ne ispituju granice, ne isprobava se, ne eksperimentiše, ide se utabanim putevima… Zato će, ako bude sreće, uvek biti malo bolje – ali nikad neće biti vrhunsko, nažalost.

I ove godine u žiriju su bila naši iz sveta: Ružica Božović-Stamenović, profesorka na Odeljenju za arhitekturu Univerziteta u Singapuru i Bratislav Tošković, arhitekta na višedecenijskom privremenom radu u Finskoj.

Uz Đorđa Stojanovića koji je takođe prošao svetom, a sad predaje i projektuje ovde i tamo. Sa Snežanom Vesnić, koja je za sada ovde, i Milanom Dimitrijevićem, prošlogodišnjim dobitnikom Gran prija, formirana je grupa koja se, izgleda, lako usaglasila i mudro razdelila nagrade i priznanja.

Gran pri zasluženo je otišao Jovanu Mitroviću i Dejanu Miljkoviću za kuću koja je i atelje. Investitor je vajar Mrđan Bajić. Na njega sam mislila kad sam maločas pomenula kooperativnog investitora. Budžet je bio ograničen (biće da ovde vajari nisu baš bogataši), namene prostora raznovrsne, površina relativno skromna, saradnja je bila dobra, pa su arhitekti imali prostora i slobode.

(/slika2)Kuća je jednostavna a komplikovana, odskače od okoline a ne kvari je, privlači pažnju sasvim koliko treba. Možda je malo zatvorena u sebe i bez dodira sa kontekstom, ali valjda je to tako – ne može se sve idealno poklopiti.

Jedno od priznanja otišlo je Arhitektonskom fakultetu u Beogradu za izdavačku aktivnost. Žiri je vispreno rešio nerešiv zadatak s kojim se svaki žiri susreće svake godine – kako oceniti ono što je pisano i objavljeno o arhitekturi. Jer, u nekoliko dana, nema se vremena da se pročitaju sve pristigle knjige i časopisi, a onda je i nejasno koje i kakve kriterijume primeniti.

Nema smisla odlučivati prema debljini publikacije, važnosti teme ili kvalitetu likovne opreme. Možda bi se trebalo pozabaviti ovdašnjom filozofijom i teorijom arhitekture ozbiljnijim tretmanom ovog dela arhitektonske prakse. Možda bi trebalo uzeti u obzir radio i televizijske emisije, pojedinačne tekstove, intervjue, eseje… Nije sve u dobro u arhitekturi pametno organizovano i zaliveno betonom, lepo zastakljeno i izgrađeno. Ima nečeg i u idejama.

Ove godine pokazane su i neke rekonstrukcije. Najpoznatiji je ponovo izgrađen Avalski toranj. Žiri ga je pomenuo u svom tekstu o nagrađenima.

Gosti su dobro izabrani. Evropski uspešan i nagrađivan tandem Bevk–Perović – arhitekti (Matej Bevk i Vasa Perović) poznat je na ovdašnjoj arhitektonskoj sceni. Vasa Perović je studirao na našem Arhitektonskom fakultetu, devedesetih je otišao na dalje školovanje u svet i zaustavio se u Ljubljani.

Možda će njihova izložba pružiti odgovor na pitanje zašto je kod nas toliko toga nemoguće, a kad se ode odavde sve bude drugačije, često mnogo bolje.

Salon arhitekture se sa izvesnim prekidima održava svake godine već nekoliko decenija. Pišem o njemu već izvesno vreme i nekad mi se čini da samo ponavljam iste teme, rečenice i komentare, jer mnogo toga se na Salonu ponavlja iz godine u godinu. Koliko oštar treba biti u proceni, da li se ograničiti na najuži kontekst ili se porediti bar sa sličnima u regiji?

I... čemu uopšte služi Salon, da li nam pomaže da poboljšamo stvari ili je to samo autistična revija arhitekata? Hoćemo li se ikad pomeriti dalje od korektnog?

Salon ima uspone i padove, traži svoje mesto i u burnim vremenima, menja se u zavisnosti od uslova, ali uvek ponešto nedostaje. Sad se može reći da su neka davna vremena bila zlatno doba u odnosu na ova danas, ali tada nisu izgledala tako. Sve je u kontekstu.

Zato je zanimljivo iz današnje perspektive pogledati ko su bili prvi dobitnici Gran prija sedamdesetih godina prošlog veka. Mnogi laureati su još i danas aktivni arhitekti, a njihovi objekti u upotrebi. Možda ih treba malo popraviti, okrečiti, osvežiti… Objekte, ne arhitekte.

Ružica Božović-Stamenović je u uvodnom tekstu kataloga napisala: Kaže se da postoji pravo vreme za sve. Još se češće čuje da ne živimo na pravom mestu ili pak da nisu prava vremena za ovo mesto i da bi nam arhitektura bila drugačija da su vremena bolja. Razvija u tekstu svoju tezu o pravim vremenima, i zaključuje ono što svi znamo a baš i ne primenjujemo – da nema drugog vremena ni mesta za nas koji smo ovde, sada. Ovo je jedino mesto i zato pravo vreme. Na nama je da ga učinimo najboljim mogućim.