Da l" je Hose isto što i Radovan?

Nekoliko puta sam čula urbanu legendu da je izvesna akušerska sestra u penziji nakon gledanja 150 epizoda „Esmeralde“ (ili „Kasandre“, al mi je „Esmeralda“ draža), osetila toliki teret krivice jer se prisetila svog zločina, pa na kraju nije izdržala te je priznala da je početkom 80-tih učestvovala u zameni beba u porodilištu. Čak je i održala kontakt sa parom kojem je prodala novorođenče, pa je bila u stanju da ukaže policiji da ti ljudi trenutno žive u Nemačkoj i da dete dolazi kod babe i dede na letnje ferije.

Ova priča kao što rekoh spada u domen urbanih legendi, ja se iskreno nadam da nije istinita, ali ukazuje na jednu manje morbidnu a zanimljivu činjenicu: nakon što su početkom 90-tih, nekako u isto vreme kad i naša nesreća, na naše tržište dospele telenovele, što bi rekli „španske serije“, skoro svi smo se osetili nekako manje sami na svetu.

U sred haosa u kome smo živeli, od sveg sveta izopšteni, avanture protagonista telenovela ukazivale su nam na to da postoji deo sveta koji se suočava sa još neverovatnijim problemima. Sa čuđenjem je prosečna srpska bakuta govorila: „hvala Bogu, makar znam ko su mi otac i majka i makar me rođena snajka nije poslala u zatvor“. Taj se deo sveta grubo zaokruživao pod imenom Latinska Amerika.

Nakon dve decenije ekstremno neverovatnih događaja u našim životima i gledanja telenovela, u nama se uvrežilo mišljenje da je Latinska Amerika nekako nama blisko područje, sa ljudima nekako „našinski“ nesavršenim, toliko različitim od hladnih severnjaka.

Pre nego što sam se preselila u Meksiko, dom “Televise”, najvećeg producentske kuće telenovela na svetu, svi su mi prijatelji i porodica, a naročito moja majka, govorili: dobro je, oni su isti kao mi, samo se svađaju, a i lepi su ljudi, bolje tamo nego u neku tuđinu.

(/slika2)

Kad sam se dakle iz emocionalnih i ličnih razloga (meni ni u Srbiji nije bilo loše, ja nisam trbuhom za kruhom...) doselila u grad Meksiko, očekivala sam da na ulici vidim neke preplanule Srbe, markantne latino lepotice i mačo latinose, sve u smislu onoga što se da videti u spomenutim telenovelama.

Ni pod razno! Čilangosi, stanovnici grada Meksika, te stoga jedini naslednici plemena Mexica, po kome je grad a onda i zemlja dobila ime, su prosečno visoki oko 165 centimetara, izrazito tamnoputi, češće „popunjeni“ nego obratno, i skoro stoprocentno – Mestici (Mestik je osoba mešanog porekla, španskog i indogenog). Kortezovi Španci su toliko dobro odradili posao da je Meksiko danas zemlja prilično jednolika po pitanju rase, svi su mestici. U Meksiku, za razliku od ostalih zemalja latinske, a i ostale Amerike, nema afro-amerikanaca, svi su se utopili u opšte „meksičku“ rasu.

Meksikanaca je danas preko sto miliona, ne računajući ogromnu dijasporu u Sjedinjenim Američkim Državama.

Taman sam nekako svarila da u meksičkim telenovelama glume ljudi ni nalik na Meksikance, kad su me neke druge razlike naterale da shvatim koliko sam zaista daleko od kuće. Meksikanci su veliki formalisti. Prvi put kad sam se našla na poslovnom sastanku, nisam znala dal' da se smejem ili plačem: pozdravljanje i obraćanje svakome traje po 20 minuta! Na kraju svakog razgovora o poslu sledi formalisanje, koje ponekad potraje i sat. Takođe, smatra se užasno neučtivim da govorite sami o sebi, pa morate da nađete nekoga ko će da govori o vama. To znači, u praksi, da morate da nađete nekoga da pročita vaš CV osobi sa kojom ćete da razgovarate, onda kao da pokaže rukom na vas , pa tek onda možete da govorite. Jao, da mi je da nešto vidim kako bi vama bilo bez mogućnosti da „lovačkim pričama" i "šarenim lažama" o sebi potkrepite priču!

(/slika3)

Meksikanci su generalno dobro raspoloženi, prijatnih karaktera, nisu maliciozni i jako su prijatni ljudi. Ponekad i previše prijatni i razgovorljivi, umeju da budu malo dosadni. Nakon prvih meseci ovde toliko sam se opustila, da sam doživela pravi šok kad sam otišla u srpsku ambasadu, u jednu kurtoaznu posetu, čisto da im kažem da sam ovde. Sva sam bila euforična i vozila sam se blizu dva sata dok sam pronašla ambasadu, u jednoj divnoj kući u Lomas de Chapultepec, u najelitnijem i najskupljem delu grada.

Tamo me verovali ili ne dočekala, niko drugi do „Mice ubice“, modifikovane šalterske službenice, model „diplomat“. Gospođa srednjih godina, obučena u skupu mada pomalo čudnjikavu kombinaciju, me je tako ispreskakala i otvoreno okarakterisala kao najobičniju avanturistkinju, koja će pre ili kasnije pasti na teret jadne srpske ambasade (ah! Mesto da se čarima budžeta Ministarstva spoljnih poslova, koriste zaslužni i pravedni građani, poput nje). Čak je pokazala i onaj gadan prezir koji Beograđani imaju prema stanovnicima ostalih delova naše Srbije (ja sam Nišlika), a onda je ispustila jedno „hoh“ kad sam joj rekla da mi se stan nalazi u Zoni Sur, što je valjda trebalo da znači da sam i dalje provincijalka. Kad sam sva ošamućena izašla iz ambasade, shvatila sam kolika je u stvari razlika između mentaliteta Srba i Meksikanaca.

Sve ovo me je nateralo da razmislim o idejama koje nam je televizor dao o svetu.

Dobro, za te smo i mogli da pretpostavimo da su pogrešne. Ali šta ako nije u pitanju pogrešna slika o svetu, šta ako je u pitanju pogrešna slika o nama samima? Ako smo mi u mrzovoljnoj Srbiji prepoznali egzotični i vatreni Meksiko, nešto se tu ne uklapa.