Glava šećera u 2010. godini

Šta je svrha mog obraćanja javnosti? Da upozorim na jedan fenomen kojim se do sada u svom javnom delovanju nisam bavio. Da upozorim potencijalne žrtve bankarskog lihvarenja ili zelenašenja koje postoji od kada postoje banke ili privatnici koji pozajmljuju novac uz kamatu. Pismen sam i pročitao sam kao školsku lektiru bar novelu Milovana Glišića „Glava šećera” u kojoj je ovaj fenomen opisan kao realistička povest,što i jeste. Realizam, međutim, u mom slučaju je doista tragikomičan. Zato i žalim samoga sebe i javno se proglašavam budalom da ne bih uvredio nedužne magarce. Evo šta se desilo.

Takozvani lični dohodak primam godinama preko Poštanske štedionice. Odavno su prošla vremena kada sam ga primao na blagajni ustanove u kojoj radim. Iako imam sreću da platu primam redovno, od kada jeprimam preko tzv. tekućeg računa onase u startu tretira kao „dozvoljeni minus”. Na volšeban načinplata jepretrpela ovu metamorfozu:kao što se jadni Gregor Samsa jednoga jutra budi kao buba, tako je moja zarada postala ovaj dozvoljeni minus i otuđena od mene. Kako je to bilo moguće, ovaj fetišizam pozajmice, na osnovu koje banka ostvaruje svoju zelenašku kamatu ili „glavu šećera”?

Tako što smo prisiljeni, prinudom države, da platu primamo preko banke, kako bi najpre banka i njeno brojno činovništvo, a potom i sama država uzeli svoj deo. Pazite,to nije porez nego prinudna kamata. Zatim, banka ima propis da ima pravo na kamatu ako vam uplata kasni, a kasni naravno. I ako to traje godinama banka vas pljačka zahvaljujući prinudi države koja vas je naterala da postanete klijent banke. U ovom slučaju biti klijent znači biti dužnik, jer ko ne bi bio dužnik uz iznose naših plata. To znači da nemate izbora, ne možete izbeći pljačku banke ili države, „dobrovoljno ropstvo”.

Dodajte tome sistem tzv. kreditnih kartica, neinformisanost o visini kamata, dug u koji ulazite onog trenutka kada ste primorani da otvorite tekući račun da biste preživeli i biće vam jasan ovaj sistem legalne pljačke u kome možete da budete jedino žrtva. U ovom odnosu biti „građanin” znači biti „dužan”.

I sada vi kao „građanin” maštate o slobodi, ali u ovom odnosu nema „slobode”. Vi ste podanik. Naravno neka pravila moraju da postoje, ali misticizam ovog odnosa između građanina i banke određuje sve druge odnose i od slobodnih ljudi proizvodi podanike.

Zašto je jadni Gregor postao buba? Zato što je morao da uđe u banku i otvori svoj tekući račun. Prema ovoj „Deklaraciji” rađamo se ne kao slobodni ljudi nego kao pacijenti banke. Zato je kriza bankarskog sistema i naša lična kriza.

Ne znam kako da izađem iz ovog dužničkog odnosakojije postao moj patološki ljubavni odnos. Da možda svoju glavu izlijem u šećeru umesto u bronzi? Iz ovog odnosa koji je moj savremeni umetnički, kulturni i naučni odnos! Hajdeger nije bio u pravu. Nije naše biće – „biće ka smrti”, jer „biti”,za nas,znači „biti u banci”.

I sada bih mogao da razmišljam o tome kako nema neposrednog odnosa, jer su svi naši odnosi posredni, kako zbog toga postoji kultura, ali i o tome kako nikakva „kritika” ovog bankovnog računa ne menja ništa. Zar to nije tajna nad tajnama. Naša „poetska”, „naučna”, „filozofska” tajna je u banci od mermera. Naša jedina društvena tajna. Čovek nije „politička”, „racionalna” ili „filozofska” životinja. Čovek je čekovna životinja, a njegova glava je „glava šećera”...

Filozof