Kako se izboriti sa izborima

Dragoje S. iz Aranđelovca nedeljom obično ode do pijace, kupi sir, kajmak, zeleniš, usput svrati do prodavnice po hleb, mleko i meso. To je višegodišnji ritual koji je ispunjavao skromni raspored obaveza jednog penzionera. Tog dana su se noge tromo borile sa strmim stepeništem zgrade u kojoj se nalazi njihov stan.

– Milena, pristavi kafu, jaču – rekao je i malaksalo se spustio u fotelju. – Na putu od pijace do zgrade doživeo sam stotinu čuda. Da ti pričam – nećeš verovati.

Milena je bez reči napunila džezvu vodom i uključila plotnu na štednjaku.

– Najpre me kod trga presretne grupa mladića. ,,Je li matori, za koga ćeš glasati?”, pitao je jedan kratko ošišani. Nisam stigao ni da odgovorim, a ispred mene se stvoriše njih dvojica. Liče kao jaje jajetu. ,,Ma pusti ga, vidiš da je fosil, zna se za koga će on da glasa”, rekao je i pri tom me tako odgurnuo da sam umalo pao.

– Liče kao jaje jajetu? – razrogačila je oči. – Crni Dragoje, opet si pio onu brlju u bircuzu na pijaci.

– Da sam makar pio, bilo bi mi lakše. Sačekaj, da vidiš šta se dalje desilo. Taman se ja nekako povratio i krenuo ovamo, kad ispred mene iskoči čovek. Zagledam ga, poznat mi odnekud. Zaboga, jel’ ovo bivši ministar? – protrljam oči. ,,Šumadiji treba ministar”, smeje mi se u lice, ,,Jel’ tako?” ,,Tako je”,progovaram i nastavljam dalje. Ma nisam ni dva koraka odmakao, naiđe kolona sadašnjih ministara. Nekako mi lepi, nova odela, zalizani, sve šljašti, pravo da ti kažem postade mi milo što imamo takvu gospodu na vlasti. ,,Ministre, nismo primili platu šest meseci” – izgovara radnik iz industrije Elektroporcelana. ,,Ma nemaš ti pojma”, odbrusi mu jedan aktivista. ,,Proizvodnja u protekla tri meseca je povećana za 30 odsto”. Jede li se taj postotak?”, pita radnik škrgućući zubima. Vidim ja da neće na dobro, pa krenem napred. Kad, hoćeš vraga. Ispred mene onaj što je skinuo bedž. Znaš već…

– To su oni što su kao predstavnici ,,one” stranke vladali gradom proteklih šest godina.

–E, baš ti. Samo kažu da oni više nisu ,,oni” i da sa njima nemaju ništa, da su nešto drugo i osmislili novi slogan:,,Promene”. ,,Mi smo nova snaga, borićemo se protiv onih koji su ovaj grad doveli do propasti”, kaže mi vođa smešeći se. Lepe zube ima...

– To oni sami protiv sebe?

–Tako ispada. Da vidiš dalje. Odmakoh se ja nekako od grupe nekih ljudi koje nikada pre nisam video u gradu, kad me spopade jedna gospođa. ,,Gospodine, šta čekate, jeste li na spisku? Hajde, konačno ulazite u autobus”. ,,Kakav autobus?”, pitam nevešto pokazujući kese i torbu sa hlebom i mlekom. ,,Nećemo više da čekamo, polazimo za Jagodinu za dva minuta, najpre ćemo obići zoološki vrt i žirafu, da pričate kad se vratite kako mi tamo lepo živimo”. ,,Koja žirafa?, pitam zbunjeno. ,,Dobro, ako ne volite životinje vodićemo vas u muzej voštanih figura. Tamo možete i da ostanete”, smeje se i gura me u autobus. ,,Ma idite do đavola!”, viknuo sam panično i potrčao prema zgradi.

– A dok si ti bio u gradu bile dve devojke, lepe kao san, traže da popunim anketni listić. Kažu da za taj posao dobijaju dve hiljadarke dnevno, šta ću, sažalim se, a one počeše da pričaju kako ih ima sedamdeset u gradu i kako njihova stranka plaća smeštaj, hranu dnevnice za poslove lepljenja plakata, deljenje flajera, anketiranje. Odakle toliki novac strankama koje tvrde da su skromne i da nemaju para – to niko ne zna. Ali da vidiš ovo, kažu da njihov šef nudi svakome ko glasa za njih po dve krave i deset ovaca. Čudo neviđeno.

– Milena, spremi ti nama dobar ručak da uživamo u dobroj hrani i domaćem vinu, pa posle nek bude šta bude.

– Šta ćemo posle?– upitala je.

– Ništa. Zaključati vrata, isključiti telefon, pokidati kablovsku televiziju. Do 25. aprila i izbora niti ćemo izlaziti, niti ćemo sa kime kontaktirati. Spremaćemo ono što se zateklo u kući, čitati knjige i gledati stare fotografije.

Primakla se i uhvatila ga pod ruku.

– Tako ćemo uraditi. Oni koji ove izbore predstavljaju izborom između života i smrti u stvari i nemaju svoje živote.

Književnik, direktor Kulturnog centra u Aranđelovcu