Paganini na trubi

U novosadskoj Sinagogi, sinoć na NOMUS-u, sa Beogradskom filharmonijom svirao je trubač Sergej Nakarjakov, koji će se sa istim orkestrom i programom (Čajkovski) večeras predstaviti i publici na Kolarcu.

Ovaj mladi muzičar rođen je u nekadašnjem Sovjetskom Savezu, pre dve decenije njegova porodica se preselila u Izrael, a jednu uspešnu karijeru koja je rano započela obeležile su nagrade, festivali, nastupi u prestižnim dvoranama sa istim takvim muzičarima. Umesto dugih spiskova relevantnih podataka, evo samo jedne sveže ilustracije o Nakarjakovu: nedavno je u pariskom Teatru Šanzelize nastupao sa Sanktpeterburškom filharmonijom kojom je dirigovao čuveni Jurij Temirkanov.

Već u detinjstvu zovu vas Paganini, posle i Karuzo „na trubi”... Koliko su vas obavezivale takve komparacije, ta istorijska imena, na daljem putu, sa trubom, kroz svet ozbiljne muzike?

– To su divni komplimenti, naravno, ali me nikada nisu previše doticali. Na nastupe sam uvek putovao sa ocem koji me je podučavao od samog početka. Uvek je bio strog, s pravom, i nije mi dozvoljavao da sebe precenjujem. Tako da sam i ja naučio da budem strog prema sebi i – nimalo snob. Lepo je čuti sve telepe reči, kao potvrde tokom umetničkog sazrevanja, ali to zaista nije previše uticalo na mene.

Kako je truba zamenila klavir..., koji je bio na početku?

– Počeo sam sa časovima trube malo pre nego što sam povredio kičmu, što je bio osnovni razlog mog odustajanja od pijanističke karijere. Truba je bila i želja mog oca,instrument njegovih snova još iz detinjstva, premda nikada nije bio profesionalni trubač. Otac je odlučio da se kao pedagog sa mnom isproba ipočeo je da me podučava; čak i sada, iako imam i profesionalne mentore, otac kada god je u prilici vežba sa mnom dvaput dnevno. Ne kajem se što sam prestao da sviram klavir, jer truba je moj instrument i često kažem – „mnogo volim klavir, zato ga i ne sviram”.

Koja se muzika najčešće čuje iz trube Sergeja Nakarjakova?

–Obično sviram klasični i romantičarski repertoar i povremeno barokna dela, ali ne prečesto. U poslednje vreme počeo sam da prihvatam i izazove savremene muzike, ali za sada isključivo tonalne. Harmonija mi je izuzetno važna,kako u muzici, tako i u životu. No, moj prijatelj Jerg Vidman komponovao je za mene koncert adabsurdum, koji sam 2006. premijerno izveo sa Minhenskim kamernim orkestrom, a kasnije i sa Bi-Bi-Sijevim simfonijskim orkestrom u Barbikan centru. To je bilo lepo iskustvo, ali samo izlet. I uopšte, nemam interesovanja da izvodim druge žanrove, mada je truba za to pogodna. To ne znači da ne volim različitu muziku – recimo rado slušam džez, iako ga nikada ne sviram.

Šta su, po vama, dobre a šta loše strane vašeg instrumenta na muzičkom podijumu na kome nije baš često u glavnoj ulozi?

– Posebnost zavisi od izvođača, ne od instrumenta. Znate, postoje ljudi koji mogu da proizvode muziku iz bilo čega, čak i iz testere. Posebnost trube jeste u njenom jedinstvenom tonu. Kao što svaki čovek ima svoj glas, tako je i sa instrumentima. Truba je moj glas, ne svira sama od sebe, instrument je moj način da se izrazim. Ono što bih naveo kao specifičan nedostatak trube jeste nemogućnost da proizvodi dva tona istovremeno i nešto ograničeniji tonski raspon. Zbog toga ja često sviram fligelhorn, koji ima bogatiju tonsku skalu.

Za vas kažu da ste veoma zaslužni i za koncertnu afirmaciju fligelhorna, te „krilate horne”, kako su je Nemci nazvali...

– Drago mi je da sam doprineo popularizaciji ovog instrumenta koji je često nepravedno ostajao u senci svog srodnika, trube. Iako imaju dosta sličnosti, njegov ton je topliji, tamniji i zbog nižeg registra na njemu je moguće izvoditi dela pisana za hornu, što duplira repertoar. To je veoma značajno u ovom slučaju, jer gotovo da ne postoje dela komponovana za fligelhorn, pa se transkribuju dela pisana za trubu ili violončelo. Ja ću upravo večeras sa vašom Filharmonijom svirati Rokoko varijacije, koje je Čajkovski komponovao za violončelo, a moj otac Mihail Nakarjakov transkribovao za fligelhorn.

Muharem Šehović