Zapisnik o smrti za žive bolesnike

U trenutku kada se „Katrina” obrušila na Nju Orleans 29. avgusta rano ujutru, u Memorijal medikal centru, bolnici kompanije Tenet iz Dalasa, nalazilo se više od 200 pacijenata i 600 zaposlenih. Struje je nestalo u 4.55, a pomoćni generator snabdevao je samo nužno osvetljenje i najvažniju opremu, ali ne i klima-uređaje na temperaturama koje su dostizale 38 stepeni Celzijusa.

Planom za vanredne situacije rukovodila je glavna sestra Suzan Malderik. U dokumentu na 246 strana nije bilo uputstava kako delovati ako potpuno nestane struje i kako evakuisati bolnicu ako su ulice poplavljene. Sledećeg dana, iako je izgledalo da je najgore prošlo, voda je počela da kulja iz šahtova. U 12.28 administrator je ukucao „POMOĆ!“ i poslao mejl kolegama u drugim Tenetovim bolnicama, upozoravajući da će Memorijal morati da evakuiše više od 180 pacijenata (...)

U tesnoj sobi za sestre na četvrtom spratu tridesetak doktora i nekoliko viših sestara počeli su razgovor o tome kako isprazniti bolnicu. Brzo su se saglasili da prvo treba evakuisati bebe sa neonatologije, trudnice i kritično bolesne sa intenzivne nege. A onda je Ričard Dajhman, šef lekarskog odeljenja, pomenuo nešto što nije bilo u planu za vanredne situacije – da pacijenti sa nalogom „ne vršiti reanimaciju“ (DNR) treba poslednji da napuste zgradu.

Takav nalog potpisuje doktor, gotovo uvek uz pristanak pacijenta ili člana porodice a znači da pacijenta kad mu stane srce ili prestane da diše ne treba reanimirati.

Dajhman mi je nedavno rekao da je verovao da ovi pacijenti sa neizlečivim bolestima imaju „najmanje da izgube“ u poređenju sa ostalima. Drugi lekari su se složili sa planom.

Sastanku nije prisustvovao predstavnik jedne važne strane. Godinama je kompanija Lajfker zakupljivala sedmi sprat bolnice kao zasebnu zdravstvenu ustanovu za teške bolesnike koji zahtevaju 24-časovnu negu dok se ne oporave za povratak kući ili u starački dom, ali nije bila „dom za umiranje“.

Imao je svoje doktore, pretežno iste koji su radili u Memorijalu. Imao je i sopstvenu filozofiju: da uz pomoć savremene tehnologije održava u životu uglavnom vrlo stare i nepokretne pacijente. Jedan od najiskusnijih doktora u Memorijalu rekao mi je da se među lekarima često vodila žustra polemika o tome što se, kako su neki smatrali, preterana sredstva troše na beznadežne slučajeve.

Mnogi od 52 pacijenta Lajfkera bili su na aparatima i jasno je da bi bili ugroženi ako bi potpuno nestalo struje.

U sredu, 31. avgusta, stali su i pomoćni generatori (...) Doneta je odluka da više od sto pacijenata koji nisu evakuisani budu podeljeni u tri grupe. „Jedinice“, oni koji mogu da sede ili hodaju, bili bi prvi evakuisani, zatim „dvojke“, bolesniji pacijenti kojima je potrebna veća pomoć, i poslednje „trojke“ – veoma bolesni i oni sa DNR nalogom.

(...) Fizički i mentalno iscrpljen dr Juing Kuk, pulmolog, popeo se na osmi sprat, na odeljenje intenzivne nege. Većina pacijenata je bila evakuisana. Sestre su se sjatile oko Dženi Burdžis (79) obolele od uznapredovalog raka materice. Zbog problema sa bubrezima i nagomilanih tečnosti imala je 160 kilograma. Lek koji joj je kapao kroz infuziju Kuku se učinio kao rešenje. Morfijum, snažan narkotik, često se koristi za ublažavanje jakih bolova, ali može i da uspori disanje, a naglo uvođenje većih doza može da ubije.

„Da li biste mogli da povećate dozu i date joj dovoljno da ode?“, rekao mi je da je pitao sestru.

Kuk je na karton Burdžisove napisao „smrt konstatovana u“, ostavio prazno mesto i potpisao se. „Nisam mnogo razmišljao i ni danas se ne osećam loše zbog odluke. Dao sam joj lek da bih je se brže rešio, da bi sestre mogle da siđu dole“, rekao je.

Uskoro su i ostali postavili pitanje šta raditi sa najtežim bolesnicima. Helikoptera za evakuaciju je bilo malo, a pacijenti su venuli.

Bilo je previše ljudi koje je trebalo skloniti, a ne bi preživeli transport, rekao mi je Kuk, opisujući kako je tada razmišljao. Situacija je bila očajna i video je samo dva rešenja: ubrzati smrt ili ih ostaviti. „Svelo se na razmišljanje da ih ne možemo prosto ostaviti; humano bi ih bilo uspavati.“

Kuk je otišao na drugi sprat odakle su Ana Pou i još dva doktora usmeravali evakuaciju kroz samo metar širok prolaz iza kućišta lifta koji je bio prečica do garaže, a odatle uza stepenice do helikoptera.

Rodni Skot, gojazni pacijent sa intenzivne nege, sa srčanim problemima i više operacija, ležao je nepomično na nosilima. Doktor je odlučio da će on poslednji napustiti bolnicu pošto ima više od 135 kg i mogao bi da se zaglavi u uskom prolazu.

Ričard Dajhman se seća da ga je tog dana zaustavila Suzan Malderik, i njihov razgovor je zabeležio u memoarima „Šifra plavo“ o danima posle „Katrine” (2006). Zaprepastio se, piše, kada je Malderikova upitala šta misli da li bi bilo „humano“ izvršiti eutanaziju nad pacijentima sa DNR nalogom. Ona je preko advokata negirala da je razgovarala o eutanaziji sa Dajhmanom ili bilo kim drugim.