Stranputicom do velikih para

Ako se zna da oko milion i dvesta hiljada ljudi svakodnevno svrati u kladionice i ako se tome doda ogroman onih koji učestvuju u državnoj lutriji, nameće se frapantna pretpostavka da se pola Srbije kocka! Da li je to oko nas zavladalaprava masovna kockarska histerija i šta je zapravo kockanje? Bolest, navika, modni hit ili nešto sasvim drugo?

– Kockanje na ruletu ili kartama, sportska prognoza, loto, tombola, lutrija... sve to može da ostane na nivou zabave dok neko ulaže simboličnu sumu novca, očekujući sitan dobitak. Problem nastaje kad postane put ka samouništenju. Nažalost, granica između zabave i patološkog kockanja se lako prelazi. Zbog kocke su mnogi ostajali bez kuće, auta i prebijenog dinara u džepu, zaduživali se, gubili prijatelje, porodicu, razum, čak i glavu.Za kocku narod kaže da je „đavolja rabota”, porok koji nikome nije doneo ni sreću, ni novac. Sa stanovišta medicine, ako se zbog igara na sreću žrtvuje imovina, brak, deca, dostojanstvo, pored alkoholizma, narkomanije i prostitucije, kockanje predstavlja ozbiljnu socijalnu bolest – objašnjava dr Aca Tasković, psihijatar.

Prazna obećanja

Zašto neki ljudi tako lako posežu za kockom?

– Ako je neko zarad kocke spreman da žrtvuje sve, onda to poprima opasne patološke dimenzije. Takve ličnosti su rovitog, labilnog karaktera i ne prežu ni od čega da bi se domogle novca i nastavile da se kockaju sve u nadi da će ih strefiti milionske premije kojima bi, navodno, rešile svoje egzistencijalne probleme. To su, u stvari, asocijalni i destruktivni ljudi bez dostojanstva. Tek kad sebe i svoju porodicu dovedu do prosjačkog štapa, kad zapadnu u krizu, i kada im preti zatvor ili na neki način budu ucenjeni, dešava se da zatraže stručnu pomoć. Tada obećavaju i ženi, i deci, i lekaru da to više neće raditi. Uz velika odricanja, depresiju i psihičku napetost zaista neko vreme i prestanu da se kockaju. Ali, kao i alkoholičari, dok ne popiju prvu čašicu. Ta strast je jača od privrženosti porodici. Takvi brakovi se najčešće kidaju, a ako opstaju, opstaju uz veliku toleranciju onog drugog. Na decu koja rastu u porodici kockara to i te kako ostavlja trag, jer se ona identifikuju sa roditeljima, pa se može desiti da jednoga dana i sami postanu kockari – naglašava dr Tasković.    

Preventiva najbolji lek

Nije kockanje izum novog milenijuma. Ali, nekad se – kaže naš sagovornik – kockar, ipak, kockao sa dostojanstvom. Nije mu toliko bilo bitno hoće li dobiti ili izgubiti novac. Bilo mu je bitno da li će pobediti partnere sa kojima igra. Dostojanstveno je odlazio i kad je dobijao i kad je gubio. Ako je prokockao imanje, a i to se događalo, izvršio je samoubistvo! Sebe je kaznio! Danas toga nema. Kocka je postala opasna igra i daleko žešća socijalna bolest nego što je bila ranije. Sada svaki kafić ili bilo koji drugi klub ima kockarske aparate i tu dolaze svi, maloletnici, žene, muškarci, pa i starije osobe. Ali, ne da bi pobedili aparat, već da bi dobili novac. A da bi se domogli novca za kocku, mnogi ne biraju način. Skloni su podvalama, kriminalu, prostituciji, a spremni su i da ubiju. Unuk će, recimo, prebiti babu ili opljačkati prodavnicu, samo da sedne za aparat! To je kriminal! Ali, kada je društvo u socijalnoj krizi, moral „pada u vodu”, a sve socijalne bolesti izbijaju na površinu – alkoholizam, narkomanija, prostitucija, kockanje... Mi smo na tom nivou. Nama predstoji socijalna kataklizma! – upozorava doktor Tasković.

(/slika2)Da li se, ipak, može izaći iz tog začaranog kruga?

– Psihijatar sam više od četrdeset godina i ne mogu da kažem da sam i jednog kockara izlečio. Kocka je kao magija, neodoljiv izazov. Čak i ako je ostave, mnogi joj se opet vraćaju. Ne pomažu ni ucene, ni pretnje, ni molbe, a, nažalost, ni terapija. Ali, ako ne možemo promeniti onoga koji je kockar 20 godina, možemo sprečiti da nam deca prerastu u kockare. Jedini lek je prevencija. Društvo mora da se prizove pameti i u zamenu za te socijalne bolesti mladim generacijama preventivno treba da ponuditi nešto što će im koristiti. U prvom redu – sport. Treba širom otvoriti vrata školskih sala, gde će bez nadoknade ili sa nekom simboličnom članarinom moći da igraju košarku, odbojku, stoni tenis... – apeluje naš sagovornik i poručuje roditeljima:

– Trebalo bi braniti svoju decu! Tražiti u društvu neku poziciju za njih. Mlad čovek koji je završio školu, a nema posao, ne zna šta će sa sobom i poseže za onim što mu je pri ruci. A šta mu se nudi? Kladionice na svakom ćošku!

-------------------------------------------

Hipnoza kao metod lečenja

Posle klinike u Moskvi, tim ruskih lekara 2007. godine otvorio je specijalizovanu bolnicu za lečenje bolesti zavisnosti „Doktor Vorobjev” i u Zemunu. Kako oni vide problem koji stvara zavisnost od kocke i na čemu se zasniva njihova metoda lečenja?

– Veliki broj ljudi nema kontrolu nad svojim ponašanjem i odaje se kocki. Ali, još uvek postoji stereotip da kocka nije bolest i da medicinska pomoć nije potrebna. Lekarima se obraća samo deset, najviše petnaest odsto njih, i to tek onda kada udare glavom u zid i izgube silan novac, upadnu u velike dugove, ostanu bez posla, razore porodicu... Svako lečenje je dug proces i ne daje garancije, a odvikavanje od kocke dodatno otežava to što je to takva vrsta zavisnosti koju je teško zabraniti. Zato se, osim tradicionalnih metoda kao što je psihoterapija i farmakoterapija, primenjuje se i hipnoza, kao posebna vrsta lečenja, da bi se pacijentu ta informacija urezala u podsvest. Pokazalo se da se na ovaj način postižu mnogo bolji rezultati – objašnjava dr Igor Boljbuh, direktor klinike u Beogradu, koji kaže da, iako se zna da i među ženama ima strastvenih kockara, nijedna im se dosad nije obratila za pomoć.   

 --------------------------------------------------------------------

Herc priskače u pomoć

Dejan Stanković je jedan od onih kockara koji je prošao pun krug, od dečačkog interesovanja, do borbe za goli život. To bogato iskustvo opisao je u svom autobiografskom romanu „Ulog”, a analizom tog problema pozabavio se i u knjizi „Patološko kockanje, uzroci i posledice”.

– Bio sam strastveni kockar, u sukobu s porodicom i prijateljima, a zelenaši su mi bili za vratom. Kad god zaškripe kočnice, mislim da su došli po mene, da me overe. I, tako, jednostavno nestanem. Tek onda sam shvatio da sam uložio život, a život je prevelik ulog za ma koju igru. Zar ne? Ulog je uvek veći od dobitka. Jer, u ovu igru ne ulažemo samo novac, kako to izgleda na prvi pogled, već i deo sebe, porodicu, prijatelje, nedeljni ručak, pecanje nedeljom po podne, duševni mir... A kada nam se i posreći da dobijemo, treba li da budemo srećni? Dobili smo novac koji smo već ranije imali, bolje reći povratili smo jedan mali deo izgubljenog – kaže Dejan u svojoj literarnoj ispovesti.

Kada je uspeo da se istrgne iz kandži ove nemani, Dejan je odlučio da pomogne i drugima tako što je 2004. godine u Novom Sadu osnovao Centar za promociju kreativnosti koji se bavi problemom patološkog kockanja, njegovim lečenjem i prevencijom. Zbog potrebe da pomogne što većem broju zavisnika, nešto kasnije je pokrenuo i fond „Herc u Sremskim Karlovcima ” i SOS centar u Beogradu koji rade u saradnji sa stručnjacima iz Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu. 

– Koliko god da imam iskustva, uvek se iznenadim kad vidim da ima i onih koji su otišli još dalje od mene. Lične tragedije su takve da često izgledaju kao sadržaj dobrog trilera – od samoubistava gubitnika, do zelenaša s pištoljima uperenim u potiljak dužnika. Interesovanje da se izađe iz tog pakla je veliko. Čuda se ne dešavaju preko noći, jer potrebno je promeniti „kod” u glavama tih ljudi, ali ohrabrujuće je što smo mnogim patološkim kockarima, koji su u proteklih nekoliko godina prošli program fonda, ipak uspeli da pomognemo – ističe Stanković i podseća: – Kao i svugde u svetu, i naša država jedan deo budžeta puni od igara na sreću i kocke. Ali, dok u Švajcarskoj i još nekim zemljama za lečenje zavisnosti po jednom patološkom kockaru, na godišnjem nivou, izdvajaju 1.900 evra, kod nas niko ne želi da prizna da postoji taj masovni problem i ne daje ni dinara da bi se tim ljudima pomoglo. Jer, dobit države je trenutna, a šteta od kockanja je na odloženi rok!   

 ------------------------------------------------------------------------------

Ni dame nisu imune

Najviše se kockaju muškarci. Nažalost, kladionice sve više posećuju i deca školskog uzrasta, mada njima, u principu, nije dozvoljen ulaz, a ni žene nisu imune na hazardne igre. Poznata je jedna vremešna gospođa koju je zbog karakterističnog načina oblačenja osoblje kockarnice prozvalo Crvenkapa. Važila je za jačeg hazardera. U jednoj beogradskoj kockarnici na ruletu, najpopularnijoj igri među lepšim polom, mesecima je ostavljala celu svoju penziju, a jedne večeri, za dva sata je „od meraka” prokockala i ušteđevinu. 

Ali, dame su uglavnom odgovornije i dublje preživljavaju gubitak. Statistike kažu da su zbog kockarskih dugova od pet samoubica, četiri – žene!

----------------------------------------------------------------- 

O nameštanjima i iskustvima

Da je igranje u kladionicama u većini slučajeva propast za igrače potvrđuje i Dragan Obrenić, sportski analitičar, koji godinama prati zbivanja, ili možda bolje rečeno, nameštanja u fudbalu.

– U 97 odsto slučajeva reč je o rezultatima koji nemaju mnogo veze sa stvarnim snagama timova. U Španiji je, recimo, sasvim legalna pojava „premiranje” ili čašćavanje timova za pobedu. Šta to konkretno znači? Recimo vlasnik sam Osasune i meni odgovara da pobedi Espanjol koji igra sa Bilbaom. Ja „premiram”, dakle, častim Osasunine fudbalere ako pobede. I oni pobede, jer im je stalo do para. Na ovaj način je „posao ispod žita” stavljen na sto, legalizovano je pravo da se neko podstiče da nešto postigne – navodi Obrenić.

U Italiji se pred kraj prvenstva naniže mnoštvo nerešenih rezultata, dodaje analitičar. Uostalom zna se da su ceh za muvanje platili Juventus, da su kažnjeni Milan i Fjorentina, i sad kako tu prosečan igrač da pogodi rezultat. Nikako, naravno, jer zar je normalno da već pomenuti Milan, kao prvak Evrope izgubi od neke Ređine, a i to smo gledali.

– Od trenutka kada su reklame za kladionice zalepljene na dresove fudbalera, stvar je otišla nizbrdo za kladioce. Na primer, velika evropska kladionica „onlajn” ima šest miliona igrača, neka svaki treći uloži po evro dnevno, a ko igra za tako malo para, za mesec dana u njihovoj kasi bude 60 miliona evra, najmanje – računa Dragan Obrenić.

Da pokaže koliko je nemoguće nadmudriti organizatore klađenja on navodi i primer Atletika koji je ispao iz prve lige i zaradio više para nego da je u njoj opstao. Pre svega od osiguranja (osigurali se od ispadanja na početku sezone) a i od kladionica koje su profitirale od vere igrača u Madriđane, podseća sportski hroničar.

Kome nije dovoljno da pogleda u prazne džepove, ovo Obrenićevo podsećanje možda neće značiti mnogo, ali činjenice su činjenice…

------------------------------------------------------------------- 

Kada je ulog narod

Kocka je i kod nas i u svetu masovna pojava. Pasioniranih hazardera ima gotovo u svim branšama, a čini se da je među bogatim i slavnim, domaćim i stranim zvezdama džet-seta i estrade oduvek modni trend, mada o tome nerado govore i većina se ljuti na novinare ako ih zbog toga prozivaju. Ali, ne možemo da se ne podsetimo čuvenog komentara jedne naše pevačice narodnih pesama: „Šta vas briga da li se kockam ili ne! Uostalom, kockam za svoje, a ne za tuđe pare. I kad gubim, gubim svoj novac, a ne kao neki što su proćerdali narodne pare!”

– To je tačno – potvrđuje doktor. – Najteži vid kocke je onaj gde je ulog narod. Njegova osećanja, beda, nesreća...

------------------------------

Profesionalci

Postoje i „profesionalni” kockari. Oni ne uživaju u dobitku, već u pobedi kojom dokazuju svoju kockarsku čast.

– Uglavnom su visokih intelektualnih sposobnosti, na profesionalnom planu vrlo kreativni, a u društvu cenjeni. Ima ih među književnicima (setimo se Dostojevskog), slikarima... Ne okupljaju se oko ruletskog stola samo radi kocke, već i radi razgovora. Izgledaju pristojno i neupadljivo, i često niko, osim njihove porodice, ne zna da se oni kockaju. Ako imaju zakazanu partiju pokera, recimo u Parizu, sednu na avion, odigraju, vrate se kući i nastavljaju uobičajeno da žive – kaže dr Aca Tasković.