Pauk vratar

Za velike pauke vratare, koji žive u istočnim delovima Azije, u Australiji i na jugu Afrike, vreme je stalo. Ove primitivne životinje i danas izgledaju isto kao što su izgledale u vreme kasnog paleozoika.

Pauci vratari ime su dobili zahvaljujući neobičnom načinu života i lova. Njihovo stanište nalazi se u jami iskopanoj u zemlji ili u šupljini izdubljenoj u stablu, a ulaz u kućicu gotovo je neprimetan, pošto je zatvoren vratima iza kojih gladni domaćin satima vreba žrtvu.

Vratar je usamljenik. Sklonište u kojem živi kopa sam, a zatim plete nepromočivi svileni pokrov kojim prekriva zidove i ulaz u jamu, kako bi se zaštitio od grabljivaca i parazita, sprečio urušavanje zemljišta i održao stalnu temperaturu i vlažnost u svom staništu. Tokom života obično iskopa samo jednu jamu a zatim je proširuje, pošto i sam stalno raste.

Mužjak pauka vratara ulazi u ženkinu jamu samo ako mu ona to dozvoli. Odmah posle parenja on zauvek napušta njen dom i ubrzo ugine. Ženka snese jaja u torbu od svile pa je okači na zid jame. Posle nekoliko nedelja mladi dolaze na svet, a već petnaestak dana kasnije majka ih izbacuje napolje.

Čim mladi vratar napusti jamu u kojoj je rođen, počinje izgradnju sopstvenog doma. Prvo nogama usitni zemlju, a zatim počinje da dubi vertikalni tunel u tlu. Neke vrste pauka vratara višak zemlje na površinu izbacuju gurajući ga nogama, dok drugi pauci svaki grumenčić zemlje uredno umotavaju u svilene niti i tako ga iznose iz jame. Pored glavnog izlaza, jama često ima i dobro skrivena vratanca za bežanje u slučaju opasnosti.

Pošto svoj dom obloži svilenim prekrivačem, pauk vratar izvlači višak svile na površinu i za njega pričvršćuje vrata napravljena od gline ili blata. Vratanca su najčešće kružnog oblika ili nalik na latinično slovo „D” i blago ispupčena prema površini. Da bi bila što manje primetna, stanar ih oblaže travkama, mahovinom, slamom ili kamenčićima, tako da se potpuno usklade sa okolinom. Afrički vratari koji žive u stablima, svoju šupljinu u drvetu takođe oblažu svilom, a vrata prekrivaju komadićem kore.

Kad se smesti u jamu i nogama zatvori vrata, pauk vratar je bezbedan od grabljivaca, ali i nevidljiv za svoj plen. Preostaje mu samo da čeka. Kad se stonoga ili neki insekt, ne sluteći opasnost, primakne vratarevom skloništu, domaćin će u deliću sekunde ispružiti prednje noge, uvući ga u rupu i ponovo zalupiti vrata. Munjevita reakcija pauka vratara moguća je zahvaljujući „alarmu” koji postavlja oko kućice: svuda oko ulaza pauk razapinje tanke svilene niti i raspoređuje grančice i travke. Čim oseti da je neka od njih zadrhtala požuriće ka plenu.

Iako nikada ne izlazi iz jame, vratar često strada od grabljivaca koji slučajno nabasaju na njegovo sklonište. Ovi pauci mogu da dožive dvanaestak godina, ali najčešće stradaju već u prvoj ili drugoj godini života.