Dama je skitnica

Pa, eto, da se i ja, ovom prilikom, u nastavku polemike, obratim direktno gospođici Javorski i, prvo, da joj se zahvalim na nekoliko duhovitih, pa i skrušenih misli, koje je objavila, kao odgovor na moj komentar njene priče o hipicima, predstavi KOSA, kiču, džezu, i revoluciji. Unapred se izvinjavam čitaocima koji se tek u ovom nastavku uključuju u polemiku. Neke stvari napisaću kao da smo svi, zajedno, u ovoj priči, od početka.

Međutim, nemam želju da komentarišem, a ni da se zahvaljujem na manje duhovitim, pa i zajedljivim sugestijama gospođice Javorski, koje je uputila meni („Živeo kič – radost života“, Kulturni dodatak, 10. april 2010). Kao, na primer, na onoj u vezi sa pesmom Steppenwolf-a koja se zove „The Pusher“. To je kao kada bih ja gospođicu Javorski uputio da se pronađe u naslovnom liku Čorbine pesme „Lutka sa naslovne strane“. Ali, ne, ovaj put, kao džentlmen, uputiću damu da nađe, negde, neki gramofon i da, na bakelitnoj ploči, posluša džezirani šlager Frenka Sinatre koji se zove „The Lady is a Tramp“.

Ali, onaj pokušaj perpendikularnog, kabastog, teorijskog, kontra argumenta koji je gospođica Javorski plasirala kao privid miliona hipika, sa oružjem u rukama, odnosno kolektivnog samoubistva istih tih miliona, jeste taman toliko pretenciozan da sasvim jasno pokaže kako gospođica Javorski, ipak, ništa nije shvatila o hipicima i nasilju. Iako je za sebe uzela svu slobodu i pravo da to učini.

Poštovana gospođice Javorski. Ja vidim u čemu se Vi i ja ne razumemo. Ali, na žalost, Vi to, za sada, ne vidite. Recimo, revolucija. Od latinskog revolution, ova reč označava fundamentalnu promenu vlasti, poretka ili organizovanih društvenih i ekonomskih struktura, u kratkom vremenskom roku. Aristotel je opisao dva oblika političke revolucije: Kompletna promena iz jednog u drugo stanje, ili modifikacija postojećeg stanja.

Teledirigovana zabrana

Vi kažete: revolucija jednako nasilje nad Drugim (i to sa velikim D). Tačka. Očigledno, i o revolucijama, kao i o hipicima, imate snažno izraženo mišljenje a da, sami, to sve, ipak, niste doživeli. Ali, dajete sebi za pravo. Sasvim u skladu sa onim što prepoznajem kao Vaš način mišljenja. A to je način upravo suprotan od one narodne: “um caruje snaga (sila) klade valja”. Tim, Vašim, po malo grubim, po malo silovitim vizurama, koje dodatno garnirate elitističkim isticanjem Vašeg detaljnog uvida u istoriju i nadmoć džez muzike, uporno gradite poziciju sa koje, u svakom momentu, možete, punim grlom, ali sa gorkim ukusom u ustima da, preteći, uskliknete tu jezivu reč: KIČ!

A i kod pojma kič se ne razumemo. Znam koliko bi dali da ste bili u prilici da upijate sve te talase kiča koji su plavili originalno izvođenje mjuzikla KOSA, na Brodveju, 1968. Kič na sceni, kič u publici, kič u vazduhu, kič gde god da pogledate, i oslušnete. Pa, kakva bi to samo riznica dokaza bila. I koliko bi pouka Vi, iz svega toga, tada, mogli da izvučete, i prenesete, sve do današnjih pokolenja. Ali, ne mari, iako niste bili prisutni, Vi imate pravo i slobodu da teledirigovano, i retroaktivno branite, i odbranite, pokolenja od te strahote i jada. Pogotovo sada, kada se javio živi svedok, i saopštio da je publika bila i dirnuta i razgaljena onim što je gledala. Te dve reči su, za Vas, upravo taj, ključni, empirijski dokaz o načinu na koji se uživa u kiču. Tačka.

Tako ste Vi, poštovana gospođice, zapretili, zapravo, svima. Ko god se drzne da bude razgaljen, ili ganut, može da očekuje gospođicu Javorski kako, iz dubine grla, prodorno, i strogo, uzvikuje tu jezivu i zastrašujuću reč: KIČ!

A šta kaže Wiki? KIČ – Nemačka, odnosno Yiddish reč koja označava umetnost za koju se smatra da je inferiorna, neukusna kopija nekog prihvaćenog i uvaženog umetničkog stila. Nastao u devetnaestom veku, ovaj pojam je odražavao reakciju na preteranu sentimentalnost i melodramatičnost tog doba, i stvaralaštva u tom dobu. U savremenoj kulturi reč kič označava onu umetnost, stvaralaštvo, ili delatnost koji su u toj meri pretenciozni da, zapravo, odražavaju loš ukus ili, čak, totalno odsustvo dobrog ukusa.

Ništa bez hortikulture

Dozvolite, gospođice Javorski, ali Vaše uporno insistiranje na superiornosti džez muzike i mešanju, u priču, ničim izazvanog Koltrejna, ali i Vaše još upornije insistiranje na “demaskiranju” lažnih poredaka, i denunciranju publike, za koju tvrdite da “pod svaku cenu” teži da uživa u kiču, jeste u toj meri pretenciozno da, zapravo, odražava loš ukus. Čini mi se, čak, i totalno odsustvo dobrog ukusa. Jer, i Vaše uporno insistiranje na poređenju mjuzikla i džeza ne samo što je pretenciozno već i nesuvislo. Pogotovo 2010. godine kada smo svi, valjda, odavno shvatili, a danas svojim očima gledamo, šta je revolucionarni Mao izveo kada je proturio politiku hiljadu cvetova koji cvetaju. 

Kao što vidite ja, nikako, da se sklonim iz oblasti hortikulture. Prošli put trava, sada cveće. Ala ćete se Vi, uz mene, nauživati, gospođice Javorski. Jer, poznato je, najbolja trava je ona od cveća. I tu se, zaista, i najzad, možemo naći na istom terenu. I to kada pokrenem, po Vašem nagovoru, akciju za legalizaciju marihuane, u našoj, dragoj, domovini. Očekujem da i Vi, javno, savijete džoint i prošetate Nušićevom ulicom i, tako, pridobijete jedno sopstveno iskustvo, u kome ste, zaista, i učestvovali.

Međutim i tu me, malo, zabrinjava ta Vaša stalna želja da edukujete. Ovaj put, našu klaustofobičnu omladinu, kako Vi to kažete. Zabrinjavate me zato što želite da je edukujete kroz organizaciju kanabis festa gde bi Vi, našu mladež, upoznavali sa kanabis kulturama Afrike, Azije, Latinske Amerike. Mislim da bi prvo Vi, pa onda i Vaši cenjeni učenici, trebalo da prođete degustaciju onih autohtonih trava, i kanabis kultura, koje se zovu Albanka, Crnogorka, Makedonka, Hercegovka, ali i one trave koja raste samo na vrelom ostrvu Visu, u Hrvatskoj. Ali, pre svega, trebalo bi, ipak, da apsolvirate onu travu, i onu kanabis kulturu koju svi, od milošte, zovu domaćica, a koja raste u srcu Šumadije.

Pa, onda, naiđite da, zajedno, otplovimo do Amerike, do Njuport džez festivala. Onog od pre 45 godina, kada se Bob Dilan prvi put pojavio sa električnom gitarom. Kada je bio izviždan, i oteran, sa bine. Neki su strogo vikali: „drž ga, pa to što svira je KIČ“. Siguran sam da ćete na tom putovanju, sa domaćicom u sebi, mnogo lakše doći do stanja u kome ćete i Vi, bez brige, moći da budete razgaljeni, pa i dirnuti, a da se, pri tome, ne osećate da ste izdali.

Ili, poštovana gospođice, još bolje, otiđite na Dilanov koncert, koji će biti, u junu mesecu, u Beogradskoj areni. Tamo ćete videti, čuti i osetiti, pa možda i shvatiti, šta je to revolucija koja teče. I kako se, kolektivno, vrši “nasilje nad Drugim”. Ali, molim Vas, pođite sa nečim što će Vam, za svaki slučaj, priuštiti sladak ukus u ustima. Jer, možda Vas i dirne, pa i gane, Dilanova pesma koja ide ovako: 

How does it feel

How does it feel
To be on your own

With no direction home

A complete unknown

Like a rolling stone?