Misao za moderna vremena

Kompleksna je i raznovrsna Sartrova misao, čak i ako pokušate da je pratite samo kroz teorijske tekstove, a izostavite književna dela, intervjue itd. Od svoje prve knjige (1936), do poslednjih intervjua, datih mesec dana pred smrt, ovaj francuski filozof i književnik bio je u potrazi za istinom (istinama), ali i vlastitim stanovištem – koje je menjao tokom pedesetak godina;u različitim periodima zastupao je različita opredeljenja i ideje: od egzistencijalizma, do marksizma.

Sartr je rođen i umro u Parizu (21. jun 1905.– 15. april 1980). Tu je studirao i doktorirao filozofiju, 1929, na jednom od univerziteta Ecole Normal Superiore. Njegovo prijateljstvo, zatim i veza sa Simon de Bovoar (1908–1986) počinje u studentskim danima, u vreme kad je ona studirala na Sorboni. Od početka tridesetih godina, tokom narednih 50 godina, oni su stvorili velika dela i uticali na širok krug autora u Francuskoj, Evropi i vanevropskim zemljama.

Posle Avra, gde je bio profesor filozofije u liceju, Sartr je kratko vreme bio na studijskom boravku u Nemačkoj (1933–1934), gde je posebno proučavao filozofijeHuserla i Hajdegera.

Mapa Sartrovog stvaralačkog puta mogla bi se vezati za fenomenologiju, egzistencijalizam i marksizam, pri čemu je u poslednjem periodu (1960–1980) nastojao da poveže određene ideje i vrednosti egzistencijalizma i marksizma i da marksizam odvoji od staljinističke teorije i prakse.

Nakon prve knjige – Imaginacija (1936), i dela Transcendencija Ega: skice za jedan fenomenološki opis (1936–1937) usledio je roman Mučnina (1938). Rokanten, ličnost iz ovog romana, nada se u jednom trenutku da će moći svoj život da osmisli napisavši jednu knjigu. Reklo bi se da je Sartr ispunio ovu Rokantenovu nadu svojim delima.

Tokom 1939. mobilisan je, a 1940. dospeo u nemačko zarobljeništvo, koje je proveo u logorima u Francuskoj. Godine 1941. pušten je iz zarobljeništva zbog lošeg zdravstvenog stanja, pa se vratio u Pariz, gde je radio u liceju Kondorse. Vratio se pisanju i 1943. objavio je veliko filozofsko delo Biće i ništavilo,započeto 1939, u kasarni, kao i dramu Muve. Iz tog vremena su i njegova druženja sa drugim intelektualcima. Sa Merlo-Pontijem osniva grupu „Socijalizam i sloboda” i pridružuje se pokretu otpora.

Među zagonetkama iz Sartrove biografije su i dve odbijene počasti – francuska Legija časti (1945) i Nobelova nagrada za književnost (1964). Nobelovu nagradu je odbio, smatrajući da je ova povremeno bila u funkciji određenih građanskih vrednosti i stoga što takva nagrada stvara oreol (marketinšku halabuku) oko pisca, koji treba da ostane pre svega odgovoran svom delu i čitaocima, na osnovu onog što je stvorio, a ne da se afirmiše na osnovu prestižne nagrade i publiciteta koji je prati.

Oktobra 1945. Sartr, De Bovoarovai Merlo-Ponti osnovali su časopis Moderna vremena, koji će u narednim decenijama okupljati intelektualnu elitu Francuske. Posle Drugog svetskog rata Sartr postaje jedan od glavnih predstavnika egzistencijalizma (programska knjiga: Egzistencijalizam je humanizam, 1946).

Egzistencijalizam Sarta, Kamija i Merlo-Pontija se smatra „ogrankom” u sklopu evropske filozofije egzistencije, čijim pretečama su smatrali Kirkegarda, Ničea, ili čak Bleza Paskala. U nekim delima on koristi sintagmu „egzistencijalna psihoanaliza” koja označava tumačenje ljudskih postupaka u odnosu na fundamentalni projekat koji objedinjuje nečiji život. Na toj osnovi – delom i pod uticajem nemačkih egzistencijalista – nastaće tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka i tzv. egzistencijalna psihologija i psihoterapija.

Zanimljivo je da su 1948. sve Sartrove  knjige stavljene na Indeks zabranjenih knjiga Katoličke crkve, jer su – zbog njegovog ateizma – smatrane štetnim po duhovno zdravlje.

Iako slabog zdravlja, delom po konstituciji, a delom zbog preterivanja u pušenju i piću, bio je i čovek od akcije u nekim periodima, uključujući i vreme okupacije Francuske. Sartr je osuđivao sovjetsku agresiju na Mađarsku 1956, u tekstu „Staljinova avet” iz 1957, a potom i agresiju na Čehoslovačku, 1968. Zajedno sa Bertranom Raselom, 1966. osnovao je i čuveni Raselov sud, koji je okupio širok krug intelektualaca iz različitih zemalja, među njima bio je i Vladimir Dedijer. Istraživao je i osuđivao različite agresije velikih sila i kršenja međunarodnog prava, posebno tokom rata u Vijetnamu.

Tokom šezdesetih i sedamdesetih Sartr se angažuje na levici i u različitim akcijama. U vreme studentskih demonstracija 1968. bio je nakratko uhapšen, kao i 1970. – zbog rasturanja levičarskog lista koji je tada uređivao – Stvar naroda.

U svom delu Kritika dijalektičkog uma(1960) nastoji da poveže marksističku dijalektiku sa egzistencijalizmom, tj. klasne odnose i individualnu odgovornost pojedinca, shvaćenu na egzistencijalistički način. Po njemu, dijalektika ima prvenstveno istorijski i antropološki smisao, a ne treba je primenjivati u tumačenju prirode (to je bio deo spora unutar marksizma tih godina).

Sartr je između 1956. i 1969.dolazio četiriputa u Beograd, sam, ili sa Simon de Bovoar. Imao je više povoda – susreti sa piscima, podrška nesvrstanima, objavljivane su mu knjige i izvođene drame: Muve, Zatočenici iz Altone, Prljave ruke, Iza zatvorenih vrata, Đavo i gospod Bog... Te predstave su bile dobro posećene i mnogim Beograđanima Sartr je bio poznat pre svega po svojim dramama. Njegova prva knjiga na ovim prostorima je bila Mučnina (1952) u prevodu Tina Ujevića, a kasnije su mu puno puta izdavana različita dela. Najobuhvatnije izdanje je izdanje njegovih Izabranih spisa u 12 tomova, u Nolitu (1981–1984). Tu su uključene i dve obimne filozofske knjige: Biće i ništavilo i Kritika dijalektičkog uma.

Sartr je imao talenat donekle sličan Volterovom: sklonost i sposobnost da filozofske ideje izrazi i kroz prozne i dramske tekstove, odnosno zaplete. Nekim čitaocima taj deo njegovog stvaralaštva je bio bliži i zanimljiviji, mada on i u filozofskim delima pojmove nekad objašnjava preko opisa nekih konkretnih situacija.