Letim u moj grad uz šampanjac

Nakon gotovo 18 godina avion je sleteo direktno u Beograd, a poleteo je iz Barselone. Naravno da sam morala nekako da se nađem na listi putnika prvog leta Spanera, proteklog četvrtka.

Taj 15. april osvanuo je šućmurast u Barseloni, inače u ovo doba godine već okupanoj suncem i sa plažama punim sveta. Ali, dok je aerobus, kojim se za manje od 20 minuta dojezdi od centralnog trga Katalunja do novog aerodromskog terminala T1, kojim kompanija Spaner želi da poveže Barselonu sa svetom, oblaci su se polako razilazili. „Hoću malo barselonskog svetla da ponesem sa sobom u Beograd“, mislila sam dok je jutarnje sunce stidljivo crtalo senke na fasadama modernističkih art deko zgrada centralnog dela grada, sagrađenim početkom XX veka.

„Svi vi idete u neke Londone, Parize, Pekinge, a ja idem u Beograd“, izgovarala sam u sebi gledajući euforično bezizražajna lica pospanih putnika u autobusu za aerodrom. Da su mogli da mi pročitaju misli, verovatno bi većina rekla: „Be...kako, Beo-grad, a gde je to?“ Na ogromnom novom terminalu barselonskog aerodroma Prat (nemaštovito nosi ime po obližnjem prigradskom naselju, iako ogroman Miroov mural krasi centralnu staru zgradu) gledam na panoe koji označavaju polaske.

(/slika2)„Belgrado“, koji se pojavljuje među stotinama drugih destinacija, gotovo mi izaziva suze u očima. Ushićenje koje ne umanjuje ni činjenica da sam dobila sedište 13A u erbusu 320, koji je, pun novinara, zvaničnika Spanera i sa ponekim političarem, poleteo ka istoku Evrope u 11.30.

„Biologija, ekonomija, elektrotehnika“ odgovaraju mi naši studenti postdiplomci koji su dobili na poklon povratne karte izvlačenjem organizovanim preko ambasade Srbije u Madridu. „Sudbina naše zemlje“, mislim opet u sebi, „da školuje i stvara talente i da ih onda izvozi u svet“.

Šampanjac i kanapei teško se probijaju kroz masu španskih fotografa i kamermana koji pomno prate svaki korak stjuardesa i događanja. „Sarajevo, kako kažeš, Bosna? Čekaj da zapišem“, pitaju neobavešteno neki od novinara kada pilot objavljuje da ćemo nakon Italije preleteti Split, zatim Sarajevo, onda Valjevo (koja hijerarhija!), gde ćemo krenuti da se spuštamo ka Beogradu.

(/slioka3)Ali sve to sada nije važno. Ni ko je gde obavešteniji ili manje površan, ni gde se bolje druži ili više radi. Privilegija koju čovek ima kada živi između dve sredine, zemlje ili gradova, jeste da objektivnije može da sagleda pozitivne i negativne strane jedne i druge. Da napravi veću distancu prema onome sa čime se ne identifikuje i da nekada izabere ono dobro od svake.

Bitno je da su konačno Barselona i Beograd, Beograd i Barselona, ne samo geografski bliski već i konkretno povezani.

Nakon davnog maja 1992. godine, kada je iz Barselone, gde je bila u poseti, poslednjim direktnim letom put Beograda otputovala i moja već devedesetogodišnja baka Desanka, nije se moglo za dva sata, što je realna razdaljina vazdušnom linijom između moja dva grada, leteti od Barselone i Beograda. Valja zahvaliti svima koji su doprineli da prvi put u istoriji jedna španska vazduhoplovna kompanija otvori liniju za Srbiju. Što je Beograd dobio krila pa može i on lakše do Barselone. I jedva čekam da na ulicama Barse, tu i tamo čujem beogradski akcenat!