Čajanka u Vašingtonu

Od na­šeg stal­nog do­pi­sni­ka 
Va­šing­ton – Na pr­vi po­gled, bio je to sa­mo još je­dan od sku­po­va u cen­tru Va­šing­to­na ko­ji ni­su baš sva­ko­dnev­ni, ali se po­vre­me­no do­ga­đa­ju. Na Tr­gu slo­bo­de, ne­da­le­ko od Be­le ku­će, uoči po­dne­va, po pri­jat­nom pro­leć­nom da­nu, oku­pi­lo se, po gru­boj pro­ce­ni, ne vi­še od dve hi­lja­de lju­di. Pri­spe­li su u ko­lo­ni od pe­de­se­tak auto­bu­sa ko­ja je pre to­ga Ame­ri­kom kr­sta­ri­la tri ne­de­lje.

Sti­gli su u če­tvr­tak, 15. apri­la. S raz­lo­gom – to je da­tum ka­da is­ti­če rok da Ame­ri­kan­ci iz­mi­re svo­je ra­ču­ne sa dr­ža­vom: da pod­ne­su po­re­ske pri­ja­ve na lič­na pri­ma­nja. To se ov­de zo­ve „po­re­ski dan”. Uče­sni­ci ovog mi­tin­ga su zbog to­ga bi­li po­seb­no mo­ti­vi­sa­ni: po­rez je glav­ni sim­bol ono­ga što ih oku­plja – sim­bol „ve­li­ke vla­de”. A kad je vla­da ve­li­ka, on­da na­ve­li­ko i vla­da, što je po nji­ma pro­tiv­no du­hu ame­rič­kog usta­va i ame­rič­ke slo­bo­de.

Ovo je bio moj pr­vi ne­po­sred­ni su­sret sa po­kre­tom ko­ji je već ne­što vi­še od go­di­nu da­na, od kra­ja fe­bru­a­ra 2009, ras­tu­ći po­li­tič­ki fe­no­men Ame­ri­ke. To je „Po­kret ča­jan­ke” , ko­ji je ime pre­u­zeo iz isto­rij­skog pro­te­sta odr­ža­nog u mla­doj Ame­ri­ci, od­no­sno ta­da­šnjoj bri­tan­skoj ko­lo­ni­ji Ma­sa­ču­sets (da­nas jed­noj od sa­ve­znih dr­ža­va). U znak pro­te­sta ubog to­ga što je uve­den po nji­ho­voj oce­ni ne­u­stav­ni po­rez, nezadovoljnici su u Bo­ston­skoj lu­ci 16. de­cem­bra 1773. pri­re­di­li „ča­jan­ku”, ti­me što su u oke­an ba­ci­li tri brod­ska to­va­ra ča­ja.

U fe­bru­a­ru pro­šle go­di­ne, na vr­hun­cu eko­nom­ske kri­ze, je­dan po­pu­lar­ni kon­zer­va­tiv­ni TV vo­di­telj je na­ja­vio no­vu „ča­jan­ku” kao pro­test zbog vla­di­nog iz­ba­vlje­nja ve­li­kih ba­na­ka i fi­nan­sij­ske po­mo­ći oni­ma ko­ji su uze­li kre­di­te za ku­će pa su u kri­zi pre­sta­li da ih ot­pla­ću­ju. Vo­di­telj Rik San­te­li (ju­tar­nji pro­gram mre­že Si-En-Bi-Si) se, dok je ovo sa­op­šta­vao, u jed­nom mo­men­tu raz­go­ro­pa­dio, ustao i po­vi­še­nim gla­som upi­tao svo­je sa­go­vor­ni­ke i gle­da­o­ce: „Ko­li­ko vas že­li da is­pla­ću­je kre­dit kom­ši­ji ko­ji ima so­bu vi­ška, ali ne mo­že da pla­ća svo­je ra­ču­ne? Pred­sed­ni­če Oba­ma, da li slu­ša­te, mi će­mo u ju­lu u Či­ka­gu pri­re­di no­vu ča­jan­ku”.

U ro­ku od ne­ko­li­ko sa­ti otvo­ren je no­vi in­ter­net sajt „ča­jan­ka u Či­ka­gu” i ve­o­ma br­zo, „ča­jan­ki” je bi­lo svu­gde, od is­toč­ne do za­pad­ne oba­le Ame­ri­ke. U na­ro­či­toj me­ša­vi­ni spon­ta­no­sti i or­ga­ni­zo­va­no­sti, u Ame­ri­ci je stvo­re­na tre­ća po­li­tič­ka sna­ga, „Po­kret ča­jan­ke”, ko­ji pre­ma ve­ro­do­stoj­nim pro­ce­na­ma ima oko 8 mi­li­o­na ak­ti­vi­sta, ne­ma li­de­ra (ma­da na to me­sto pre­ten­du­je Sa­ra Pej­lin, ne­u­spe­la kan­di­dat­ki­nja za pot­pred­sed­ni­cu), oku­plja ne­za­do­volj­ni­ke kon­zer­va­tiv­ne ori­jen­ta­ci­je ko­ji su pro­tiv sva­kih pro­me­na u Ame­ri­ci, osim pro­me­ne sa­da­šnjeg esta­bli­šmen­ta, a na pr­vom me­stu „so­ci­ja­li­ste” u Be­loj ku­ći, Ba­ra­ka Oba­me.

To je, na mi­tin­gu bi­lo sa­svim oči­gled­no. Skup je bio ša­ro­lik, mla­di i sta­ri, pod­jed­na­ko mu­škar­ci i že­ne. Šta že­le, od­no­sno ne že­le, vi­de­lo se po pa­ro­la­ma ko­je su dr­ža­li iz­nad gla­va. „Kad ne­prav­da po­sta­ne za­kon, ot­por po­sta­je du­žnost”, po­ru­či­vao je­dan od njih. „Ve­li­ka vla­da nas je sma­nji­la”, pi­še na dru­gom. Na tre­ćem je is­pi­sa­na broj­ka „$ 12.830.907.977” – tre­nut­ni iz­nos ame­rič­ke za­du­že­no­sti (12,8 hi­lja­da mi­li­jar­di do­la­ra). „De­mo­kra­te, ot­pu­šte­ni ste”, „Mi na­rod sa­da smo vla­sni­štvo Ki­ne­za”... po­ru­či­va­li su osta­li.

Na mno­go tran­spa­re­na­ta bio je lik glav­ne me­te pro­te­sta, Oba­me. Na jed­nom je on na­cr­tan iz re­še­ta­ka, sa po­ru­kom „Pro­me­na u ko­ju mo­že­te da ve­ru­je­te” (po­pu­lar­na Oba­mi­na iz­bor­na pa­ro­la). Na sle­de­ćem je po­ru­ka „Bo­rio sam se pro­tiv ko­mu­ni­sta u Vi­jet­na­mu, a sa­da ga imam u Be­loj ku­ći”. Jed­na de­voj­ka je dr­ža­la je­dan ko­ji je bio i uvre­dljiv i ra­si­stič­ki: „Se­lu u Ke­ni­ji ne­do­sta­je nje­gov idi­ot”.

Dok su sa tri­bi­ne od­je­ki­va­le oštre re­či go­vor­ni­ka – či­ni mi se da je naj­ra­di­kal­ni­ja bi­la čla­ni­ca Pred­stav­nič­kog do­ma Kon­gre­sa Mi­šel Beč­man, ko­ja je po­ru­či­la „Mi smo pro­tiv gang­ster­ske vla­de”, pri­šao sam jed­noj sta­ri­joj go­spo­đi ko­ja je svo­ju pro­test­nu pa­ro­lu is­pi­sa­la na ko­ma­du pa­pi­ra, bez mot­ke ko­jom bi je uz­di­gla iz­nad gla­ve. Na mo­je pi­ta­nje pro­tiv če­ga je, od­go­vo­ri­la mi je „Pro­tiv po­re­za i sve­ga osta­log”.„Ovo će iz­gle­da po­sta­ti ko­mu­ni­stič­ka ze­mlja i ja to ne vo­lim” ka­že ona (zo­ve se Džor­dži­ja Dra­jer i ni­je joj bi­lo te­ško da se sa svo­jih 75 go­di­na, sa ćer­kom, za­pu­ti čak iz odav­de 800 ki­lo­me­ta­ra uda­lje­nog Sin­si­na­ti­ja, dr­ža­va Oha­jo). „Za­što ja da pla­ćam po­rez, a dru­gi ne”, do­da­je. Ko to ne pla­ća po­rez, pi­tao sam. „Oni ko­ji pri­ma­ju so­ci­jal­nu po­moć”, sprem­no je od­go­vo­ri­la.

Ma­lo da­lje, u gru­pi mu­ška­ra­ca u ma­ji­ca­ma na či­jim le­đi­ma je od­štam­pa­na ču­ve­na re­če­ni­ca iz jed­nog go­vo­ra Ro­nal­da Re­ga­na, iko­ne ame­rič­kih kon­zer­va­ti­va­ca, ko­ja ka­že „U ovoj kri­zi vla­da ni­je re­še­nje za na­še pro­ble­me, vla­da je pro­blem”, za raz­go­vor je naj­sprem­ni­ji Bob Mar­ti­no, ko­ji je sti­gao iz su­sed­ne Vir­dži­ni­je. On se ne­dav­no pen­zi­o­ni­sao i glav­ni raz­log nje­go­vog ne­za­do­volj­stva je to „što nas ig­no­ri­šu oni ko­ji tre­ba da nas pred­sta­vlja­ju.” Ali do­da­je: „Sve će se to pro­me­ni­ti u no­vem­bru” (ka­da se odr­ža­va­ju iz­bo­ri za tre­ći­nu čla­no­va Kon­gre­sa u ko­jem de­mo­kra­te sa­da u oba do­ma ima­ju ve­ći­nu).

Dej­vid Dal, mo­mak od 28 go­di­na, bio je ne­ka­ko iz­dvo­jen iz go­mi­le, sa svo­jim tran­spa­ren­tom na ko­jem je iz­neo svo­ju po­ru­ku: „Mo­ra ne­gde da se poč­ne, mo­ra ne­kad da se poč­ne, ko­je vre­me je bo­lje od ovog, ko­je me­sto je bo­lje od ovog?”. Tre­nut­no je, ka­že mi, iz­me­đu dva po­sla, iz Bal­ti­mo­ra (Me­ri­lend) se­li se u Vir­dži­ni­ju, gde je upra­vo ku­pio ku­ću, Pod­se­ćam ga da će zbog to­ga do­bi­ti po­re­sku olak­ši­cu od 8.000 do­la­ra ko­ju da­je fe­de­ral­na vla­da, na šta od­go­va­ra da već 12 go­di­na pla­ća po­rez, te da je „u re­du i da mu se ne­što vra­ti”. Za se­be ka­že da ni­je ni de­mo­kra­ta ni re­pu­bli­ka­nac, jed­no­stav­no mu se ne svi­đa „ku­da je vla­da kre­nu­la”. Ku­da je kre­nu­la? „Že­li da ko­man­du­je, da ras­po­de­lju­je”, od­go­va­ra.

Is­tra­ži­va­nje ko­je su spro­ve­li TV mre­ža Si-Bi-Es i „Nju­jork tajms”, po­ka­za­lo je da su 89 od­sto pri­pad­ni­ka „Po­kre­ta ča­jan­ke” bel­ci, tro­je od če­tvo­ro se­be opi­su­ju kao kon­zer­va­tiv­ce, 60 od­sto gla­sa­ju za re­pu­bli­kan­ce. Čak 92 od­sto ve­ru­je da je Ame­ri­ka na po­gre­šnom ko­lo­se­ku, a 88 od­sto za to kri­vi baš Oba­mu.

U pr­vim stu­di­ja­ma so­ci­jal­nih i eko­nom­skih uzro­ka ko­ji do­pri­no­se pro­cva­tu „Po­kre­ta ča­jan­ke”, pre sve­ga se uka­zu­je na eko­nom­skom kri­zom fru­stri­ra­nu sred­nju kla­su Ame­ri­ke. Re­ce­si­ja je zva­nič­no pro­šla, ali opo­ra­vak ne do­no­si i po­vra­tak pu­ne za­po­sle­no­sti ko­ja je sa­da zva­nič­no sa­mo ne­što ma­nja od 10 od­sto, a po ne­ki­ma re­al­no čak 17 od­sto. De­mo­graf­ske pro­jek­ci­je po­ka­zu­ju da ve­ći­na sta­nov­ni­ka već sre­di­nom ovog ve­ka ne­će bi­ti tra­di­ci­o­nal­no pro­te­stant­ska i be­la –u ve­ći­ni će bi­ti sa­da­šnje ma­nji­ne: la­ti­no­si, Azi­ja­ti i crn­ci. Raz­lo­ga za zeb­nje i stra­ho­ve svih vr­sta ima mno­go, no­stal­gi­ja za onim što je bi­lo, ka­da je sve cve­ta­lo, je ve­li­ka, ali je još ve­će ne­za­do­volj­stvo što po­vra­tak na to ni­je na vi­di­ku.

Bi­će još ča­jan­ki.

 Mi­lan Mi­šić