Probijanje vremenske opne

Srp­ski pi­sac Mar­ko Vi­doj­ko­vić (1975), hr­vat­ski pi­sac Mi­ljen­ko Jer­go­vić ro­đen (1966) i cr­ve­ni auto­mo­bil mar­ke „ju­go” (1980), tri su glav­na ju­na­ka du­go­me­tra­žnog do­ku­men­tar­ca „Du­go pu­to­va­nje kroz isto­ri­ju, hi­sto­ri­ju i po­vi­jest”, sce­na­ri­ste i re­di­te­lja Želj­ka Mir­ko­vi­ća („Mu­ha­rem, mu­zi­ka oči ži­vo­ta”, „Moj svet”, „Zol­tan”...), „ro­ud mu­vi­ja” ko­ji po­či­nje is­pred spo­men obe­lež­ja u Bjlaj­bur­gu, a za­vr­ša­va se na gra­nič­nom pre­la­zu u Đev­đe­li­ji.

U me­đu­vre­me­nu, Jer­go­vić i Vi­doj­ko­vić će, sme­nju­ju­ći se za vo­la­nom „ju­ga” i pra­te­ći do­brim de­lom tra­su auto­pu­ta „Brat­stvo i je­din­stvo”, pre­ći put od ne­kih tri hi­lja­de ki­lo­me­ta­ra, ba­ve­ći se raz­li­ka­ma u tu­ma­če­nju isto­ri­je na pod­ruč­ju biv­še Ju­go­sla­vi­je i is­tra­žu­ju­ći ka­ko po­de­le u vi­đe­nju pro­šlo­sti uti­ču na sa­da­šnjost i mo­gu uti­ca­ti na bu­duć­nost re­gi­o­na.

Ova­kav sa­dr­žaj, sa ova­kvim ju­na­ci­ma, Mir­ko­vić je sa svo­jim ko­sce­na­ri­stom (i pro­du­cen­tom) Du­ša­nom Ga­ji­ćem, po­sta­vio u in­tri­gan­tan, do­bro sni­mljen (Mi­o­drag Traj­ko­vić) i di­na­mi­čan film, kao du­ho­vi­to i pri­lič­no le­žer­no pu­to­va­nje kroz ne­ke od naj­mrač­ni­jih epi­zo­da ju­go­slo­ven­ske isto­ri­je. Za­pra­vo, kao ne­for­mal­ni čas isto­ri­je, ali naj­vi­še iz ugla dva po­pu­lar­na, kraj­nje opu­šte­na ur­ba­na pi­sca. Za­to se na­ša za­jed­nič­ka kr­va­va isto­ri­ja, hi­sto­ri­ja ili po­vi­jest, o ko­joj se otvo­re­no ov­de pro­go­va­ra, gle­da­njem ova­ko po­sta­vlje­nog fil­ma, lak­še va­ri.

Ne­će se svi slo­ži­ti sa nji­ho­vom „mor­bid­nom igrom broj­ka­ma” is­pred spo­me­ni­ka par­ti­zan­skih žr­ta­va u Blaj­bur­gu, usta­ških žr­ta­va u Ja­se­nov­cu. Ne­će se svi­ma svi­de­ti nji­hov pri­stup Vu­ko­va­ru, di­strik­tu Brč­ko, stav o ko­lo­na­ma srp­skih iz­be­gli­ca iz Hr­vat­ske, nji­ho­va pri­ča o na­ci­o­na­li­zmu ili „raz­bi­ja­nje” isto­rij­skih mi­to­va. Čak mo­žda ni iz­bor sa­go­vor­ni­ka do ko­jih svra­ća­ju, kre­ću­ći se ovim ču­de­snim auto­pu­tem isto­ri­je.

Me­đu­tim, ni­je na­me­ra ni Jer­go­vi­ća ni Vi­doj­ko­vi­ća, ali ni sa­mog film­skig auto­ra, da „is­pi­su­ju” pre­ci­znu i ap­so­lut­no tač­nu isto­ri­ju sa­mo jed­nim fil­mom. Ovo je sa­mo ple­me­nit, pa­žnje vre­dan po­ku­šaj da se raz­ja­sni ve­li­ka me­dij­ska i po­li­tič­ka ma­ni­pu­la­ci­ja ko­ja ne­ka­da­šnjim ju­go­slo­ven­skim pro­sto­ri­ma vla­da i da­nas i da se, bar u ne­kih sat vre­me­na, po­no­vo oži­vi ne­ka­da ve­li­ka i sreć­na ze­mlja, ko­ja je ras­tu­re­na po­hle­pom i mr­žnjom. Ovo je , ka­ko ka­že Jer­go­vić, sa­mo po­ku­šaj pro­bi­ja­nja vre­men­ske op­ne, ka­ko bi se ot­kri­lo šta se za­pra­vo sa na­ma, na­šim lič­nim i za­jed­nič­kim ži­vo­ti­ma u me­đu­vre­me­nu do­go­di­lo.

Pu­tu­ju­ći tro­šnim, cr­ve­nim „ju­gi­ćem” sklo­nim iz­ne­nad­nim kva­ro­vi­ma, Jer­go­vić i Vi­doj­ko­vić is­tra­žu­ju­ći i ko­li­ko isti­na ima stra­na, ba­ve se i pi­ta­nji­ma ko je ko­ga vi­še u Blaj­bur­gu, Ja­se­nov­cu i na Dri­ni, šta ra­di Ti­to­va rod­na ku­ća u da­na­šnjem Ku­mrov­cu, a šta je Stje­pan Me­sić ra­dio u Be­o­gra­du po­čet­kom de­ve­de­se­tih, ka­ko se uči isto­ri­ja u Brč­kom, šta je za­jed­nič­ko dr­ža­vi Ma­ke­do­ni­ji i Alek­san­dru Ma­ke­don­skom, ko je ko­ga i zbog če­ga tu­žio Me­đu­na­rod­nom su­du prav­de, čak i su­du u Stra­zbu­ru... U ra­sve­tlja­va­nju ovih pi­ta­nja, po­ma­žu im hr­vat­ski, srp­ski i bo­šnjač­ki isto­ri­ča­ri, po­li­ti­ča­ri Sti­pe Me­sić i Vuk Dra­ško­vić, ali i ar­hiv­ski snim­ci ko­je je Mir­ko­vić funk­ci­o­nal­no uba­ci­vao u film.

 Ova­ko pu­te­še­stvi­je Mi­ljen­ko Jer­go­vić i Mar­ko Vi­doj­ko­vić su pre­ži­ve­li. „Ju­go” ni­je. De­fi­ni­tiv­no je „umro” na ni­či­joj ze­mlji, iz­me­đu gra­ni­ca Ma­ke­do­ni­je i Evrop­ske uni­je (Grč­ke).