Crna mačka beli Šengen

Grupa srpskih građana putuje sa našim eminentnim političarem do Brisela, preko Rima, Pariza i Berlina. Svi nasmejani, sa zastavom u rukama i ponekim sendivičem, razapeti preko srednjih strana popularnih novinskih magazina. Svi mi šalju poruke “Živeo nam Oktoberfest, vidimo se iduće godine”.

U tom talasu ekstaze i poletnog zanosa belog šengena u kome su se svi upućivali u zemlje zapadne Evrope, ja sam se uputila na drugu stranu- preko Londona do Nemačke, zatim istočno ka Beogradu, pa do jedne male drvene, vunene tačke zvane Sirogojno. Hodam neutabanim snegom nesigurnim koracima stazama Starog, takozvanog Etno sela.

Kolibice, mlekarnice, sojenice, vinarija, i mali predah uz pitu od heljde i kiselo mleko, pa ponovno zagrejavanje pre izlaska na beli sneg uz šumadijski čaj ili kuvano vino, kako je kome drago. Poslednji tradicionalni zalogaj, pre nego stomak počne da skviči jer ne može da primi ni komad kalorijskog tereta u sebe.

(/slika2)Teturajući se sad već utabanom stazom ka parkingu, plavojka u roze skafanderu u sred etno sela se bezuspešno baca ka nebu sa svojim srebrnim mac book pro, tražeći wireless. Devojka je usput eminentni član naše glumačke elite i iako njen akt traženja interneta po oblacima iznad Sirogojna deluje više nego nadrealno, ja joj negde u srcu opraštam taj nimalo prirodni čin u tako prirodnom okruženju. Ustalom, gde čovek danas uopšte može da se skloni od svakodnevnih problema?

Napustismo Sirogojno. Na putu do Zlatibora, zavejanog belim snegom, u vremenima belog šengena, iskoči nam zift crna mačka ispred kola i pređe naš beli put.

Stali smo. Snežni pejzaž, snažno je naglasio njeno prisustvo, uzburkao nevericu i sujeverje. Ali danas, u ovim belim vremenima, nema razloga za strah i neveru. Moje savremeno„ja“ govorilo je napred, moje „ja“ odraslo u devedesetim u Srbiji, govorilo je stani.

Nedaće koje se zbivaju sa vizama i boravišnim dozvolama nikako nisu prestale. Obukle su vunene džempere i mogu da izdrže i duboko zamrzavanje i vrućine, od tako kvalitetne vune im je saštrikan taj džemper.

Ja i moja proevropska, tolerantna glavica koja laže sebe da pripada evropskom sistemu, georgafski i civilizacijski, imamo jednu crvenu knjižicu koja se raduje I slavi svaki put kada joj dodele nešto. Ta crvena, a nekada plava knjižica, kada bi progovorila verovatno bi prvo plakala, kao neka namučena starica. Za svaku mrvu svog boravka i postojanja preko granice, ta knjižica je prošla iz ruke u ruku, bila iskopirana šesnaest puta i nakon mnogo podozrivih pogleda, udarili bi joj još jedan žig duginih boja.

Ta duga, baš kao i prava duga, ne traje zauvek, ona traje samo neposredno posle kiše, ona je jasno definisana, zna se koja su joj prava i znaju se tačne koordinate teriotorije na kojoj duga važi.
Ja sam ustvari taj laptop što traži wireless u Sirogojnu, koji pokušava da uhvati talas zdravog razuma, dok drugi ljudi zaobilaze sistem.

Devojke koje sede u birou za strance, u braku sa državljaninom te zemlje dve godine i jedan dan (dve godine su inače norma za dobijanje boravka), naši intelektualaci koji vozi kamione u ilegali u sred Amerike i žene se Amerikankama kako bi oženili svoje rođene žene. Godinama ja mitingujem u glavi i na javi protiv takvih stavova, ljutim se na njih što se ponižavaju, sažaljevam ih što ne odolevaju iskušenju.

Za mene, oni su oduvek bili jedan daleki svet. Ja, pošteni građanin sveta, koji uvek imigracionim vlastima pravda svoje visoko obrazovanje, objašnjava kako nije ni švercer, ni Štrumf, ni Avatar, ni terorista.

Kako godine prolaze čini mi se da iskušenja nema. Svaka filozofija o birokratsko- političkim premisama čini da nas svaki taj žig duginih boja jos više peče. Postoji samo ono „kako možemo i moramo“, u ovom belom snegu, u ovom belom Šengenu…u ovom belom svetu.