Top od gasovoda
Evo jedne izmišljotine: decembar, 2009! Posle nereda u Ašhabadu nedeljama, autoritarni šef Turkmenije ulazi u avion i beži. Moskva optužuje da je turkmenski puč zakuvan u Vašingtonu. Rusija i Iran zaposedaju Ašhabad i zauzimaju gasna nalazišta. Predsednik SAD naređuje pripravnost američkih snaga u Azerbejdžanu. Rusija, Iran, Alžir, Libija, Kazahstan i Uzbekistan, sastaju se u Moskvi i odlučuju da prekinu snabdevanje Evrope gasom. Radijatori postaju hladni i svetla se gase. Srećna nova 2010!
Citirana fikcija objavljena je 2006, pošto je rusko „energetsko oružje” prvi put isprobano na Ukrajini, zbog opredeljenja Ukrajinaca za „prozapadnog Juščenka”. Ukrajinski radijatori ohladili su se već posle glasanja, za novu 2006, zbog nepristanka Kijeva na „cenu po kojoj se gas prodaje Evropi”.
Nova vlada bila je bez izbora. Početkom leta, povećala je cenu gasa u domaćinstvima. I gle, trideset hiljada Ukrajinaca, pokrenutih kao čarobnim štapićem, zaposelo je centar Kijeva. Popularnost ukrajinskih „Evropljana” topila se kao led na suncu. A nikakvog „mešanja” u ukrajinsku politiku spolja i dokazive „uloge Moskve”.
Gasprom, kolos gasa, nafte i (delimično) struje, ruski je „energetski top”. „Oružje” efikasnije od nuklearnog, kojim se uglavnom samo preti (bar dok još ima malo razuma). Ruski monopol kontroliše petinu svih gasnih rezervi na zemlji. Njegov je takođe deseti deo ruske produkcije, prenosa i isporuka elektrike, a odnedavno, raspolaže i približno petinom ruskog petroleja.
Ima još nešto. Gasprom gazduje jedinom cevi kojom zemlje Centralne Azije (Turkmenija, Uzbekistan, Kazahstan) mogu propustiti sopstveni zemni gas Evropi. U potrazi za izlazom, Juščenko se, na primer, bio okrenuo Nijazovu, (tada još živom) u Turkmeniji. Ucenjeni Turkmeni su gas prodavali za bagatelu, ali Rusima. Naplaćivali su ga Moskvi manje od 30 dolara, u vreme kada ga je Gasprom izvozio za 150 dolara. Nijazov je pristao, ali opomenut iz Moskve, pokolebao se i odustao.
Mogao je uostalom i da proba. Ali, onda bi verovatno bio „u kvaru” gasovod, i Nijazov bi svoj gas mogao da strpa u džep. Kijev ga ne bi dobio. S Kijevom je krenulo bolje tek kada je konce uzeo u ruke „proruski” Janukovič.
„Top” Rusa izgrađen je zbog međunarodnih razloga, u mnogo većoj meri nego iz ekonomskih. Aktivno je pomognut i vođen rukom Kremlja, i po organizaciji, više je ministarstvo nego kompanija. Na putovanjima, uz Putina je češće bio šef Gasproma Miler, nego šef diplomatije Lavrov.
Novo „oruđe” vratilo je Rusiji geopolitičku težinu, ne računajući poplavu milijardi dolara od nafte. Opskrbljena parama, Moskva je krenula u istorijski „šoping”, nastojeći da unutar EU kupi i zagospodari nacionalnim mrežama za distribuciju gasa građanima. Ugovorene su nove arterije za snabdevanje kontinenta. Raspoređene su tako da se „sovjetski” provodnici gasa namenjeni istoku Evrope mogu eventualno i isključiti – a da prekid ne ugrozi Nemačku, Italiju i „važnije” partnere Rusije.
Rusi govore o procesu integracije, ekonomskim tokovima. Evropa i Zapad o pokušaju Rusa da podvoje EU i vrate u orbitu uticaja pojedine klijente. Pominje se „energetska bezbednost” Evrope. Debata je o tome kako je dostići i da li je mogućna. Pokušava se s alternativnim gasovodima (Nabuko, Transkaspijski prema Turskoj…). Njima bi se oslobodio izlaz na tržište Turkmeniji i drugima, mimo Rusije.
U međuvremenu, u Ženevi je aktiviran Centar za energetsku odbranu, a pri NATO-u odnedavno funkcioniše i Forum energetske bezbednosti. Nekako nazivi i tela, do juče u nadležnosti resora vojnih, sada se polako sreću i u sektoru energije.
Kao i obično, jastrebovi u SAD oglasili su se među prvima. U Rigi, pre dve godine, senator SAD Lugar lobirao je za dopunu člana 5. ugovora o Severnoatlantskom savezu da bi se „energetski embargo protiv jedne zemlje članice mogao smatrati napadom na Savez”, uz odgovor dopuštenom upotrebom prave vojne sile.
Kao što se vidi, nikakve fantazije nisu više fantastične do neostvarivosti.