Cena gostoljubivosti

„Politika” u broju od 14. aprila prenosi ocenu evropskih zvaničnika u Briselu, koja počinje rečima da Srbija u dogledno vreme mora rešiti probleme velikih spoljnotrgovinskih i budžetskih manjkova kroz privlačenje posustalih stranih investicija.

Jer, kako glasi i naslov ovog teksta dopisnika iz Brisela, dosta je bilo zaduživanja, a i na sredstva od privatizacije, koja su mahom utrošena na popunjavanje budžeta, uskoro neće moći da se računa. Zbog toga se od srpskih vlasti očekuje da obezbede stabilan zakonski i institucionalni okvir, koji bi stvorio dobru klimu za potencijalne investitore iz EU.

U istom broju „Politika” piše da je ministar ekonomije M. Dinkić u Leskovcu potpisao ugovore o dodeli besplatnih podsticajnih finansijskih sredstava kompanijama koje su investirale u Srbiju i otvorile nova radna mesta.

Odobravanje značajnih povlastica inostranim investitorima je u duhu programa reformisanja privrede baziranih na Vašingtonskom konsenzusu (koji su sačinili krajem osamdesetih godina 20. veka MMF, Svetska banka, Ministarstvo finansija SAD i USAID) koji je prvo primenjivan u zemljama Latinske Amerike, a kasnije i u mnogim zemljama u tranziciji, kao i u Srbiji.

Gde nas je dovela ekonomska politika koja se vodi u skladu sa Vašingtonskim konsenzusom najbolje govori stanje u kome se srpska privreda danas nalazi, a gde se stiže sa politikom odobravanja značajnih podsticajnih sredstava inostranim investitorima lepo može da ilustruje iskustvao Meksika.

Sprovodeći nametnuti neoliberalni program ekonomskih reformi, ova zemlja je dovedena u stanje velike spoljne zaduženosti, a zatim je bila prisiljena, da bi dobila kredite od MMF-a i SAD, da američkim kompanijama garantuje izuzetno povoljne uslove investiranja.

Osnovni finansijski prilivi usmeravaju su u takozvane makiladore (maquiladoras), odnosno lanac američkih preduzeća izgrađenih duž granice sa SAD. Ta preduzeća su eksteritorijalna, oslobođena su plaćanja poreza u meksički budžet, radnici rade u teškim uslovima za mizerne nadnice i u ovim preduzećima nije dozvoljeno nikakvo sindikalno organizovanje.

Šteta koju Meksiko ima od makiladora procenjuje se da iznosi oko 15 milijardi dolara godišnje, zaposleni rade u ropskim uslovima, a većina stanovništva živi u bedi koja nije zabeležena u Meksiku ni u vreme diktature Dijasa (krajem 19. i početkom 20. veka).

Samo pre nekoliko meseci u Prokuplju je otvorena fabrika za proizvodnju kablova za autoindustriju u okviru nemačke kompanije Leoni. Na toj lokaciji ranije je postojala fabrika azbestnih proizvoda Fiaz koja je ovoj nemačkoj kompaniji prodata za 56 miliona dinara (oko 600.000 evra).

Kompanija Leoni zaposlila je 350 radnika čija zarada iznosi 15.300 dinara (oko 160 evra) mesečno – što je manje od 50 odsto prosečne zarade u Srbiji, a srpska vlada dodelila je kompaniji Leoni 6,5 miliona evra na ime podsticaja inostranim investitorima i po 5.000 evra po novootvorenom radnom mestu. Nije teško izračunati da od sredstava države Srbije (tačnije njenih poreskih obveznika), na ime podsticaja inostranih investitora, nemačka kompanija Leoni, ne samo da odmah dobija sredstva koja je platila za fabriku nego joj preostaje još novca kojim može da punih deset godina isplaćuje zarade zaposlenima.

Jasno je da je ekonomska politika koja se u Srbiji vodi skoro punu deceniju doživela fijasko, ali je interesantna konstatacija evropskih zvaničnika, na kraju pomenutog teksta „Politike” iz Brisela, da je bitno da se ima dobro ekonomsko vođstvo, te da postoji nada da će srpske vlasti naći rešenje koje se nužno nameće.

Profesor univerziteta