Nonsens je da nemamo i Srbiju u Evropi

Specijalno za Politiku

Trst-Klaudio Magris, vodeći italijanski intelektualac, romansijer, pripovedač, esejista, dramski pisac, germanista, univerzitetski profesor i jedan od najgenijalnijih naučnika srednjoevropske književnosti, dobitnik najznačajnjih italijanskih i medjunarodnih nagrada i titula, našoj čitalačkoj publici poznat je po svojim delima: Dunav, Nagađanja o jednoj sablji, Vi ćete, dakle, razumeti i Mikrokosmosi. Književnik će u sredu biti prisutan na Prozefestu u Novom Sadu, a u četvrtak se očekuje u Beogradu na književnoj večeri u Kulturnom centru, koju ograniziju njegov srpski izdavač Arhipelag i srpski PEN centar. Magrisu će u Novom Sadu biti uručena i nagrada „Milovan Vidaković”.

Na zakazani sastanak sa Klaudiom Magrisom, u istorijskom tršćanskom kafeu San Marko (omiljenom sastajalištu intelektualaca: Itala Sveva, Umberta Sabe i Džejmsa Džojsa, koji je još 1914. otvorio Istranin Marko Lovrenović) stižemo pet minuta ranije. U polupraznom kafeu, u prigušenoj svetlosti, za stolom u dnu sale, prepoznajemo profesora Magrisa.

Među mestima opisanim u Vašoj knjizi Mikrokosmosi pronalazimo i kafe San Marko gde Vi obično pišete. Zbog čega ste izbarali kafanu za radni prostor?

To je za mene jedna mnogo spontana stvar iako u tome postoji opasnost od nehotične stilizacije: pisac koji piše u kafeima, kao što je bio Sartr. Jednostavno, ja se ovde dobro osećam i pišem kad mogu i to iz dva razloga. Pre svega zato što mi se sviđa da budem među ljudima, čak i sam, ali među ljudima. Naročito pisanje, gde uvek postoji potajno iskušenje da se svet postavi na svoje mesto, kada se vide drugi koje nije briga šta ja radim, mnogo je zdravo jer mi omogućava da ostanem u kontaktu sa stvarnošću.

Zatim, nije mi se nikada dopadalo da radim u bibliotekama, tišina mi smeta. Svakako, ja sam provodio vreme u bibliotekama kada sam se bavio istraživanjem, ali, malo buke, naravno ne one koja dolazi iz džuboksa, za mene je korisno.

Potom, ovde s vremena na vreme izađem i malo se prošetam: tako imam osećanje da manje radim. Postoji još jedan razlog. Ovde sam mnogo manje rastresen. Kod kuće, okružen knjigama, podignem pogled i uzmem da čitam neku knjigu iz moje biblioteke, onda pozvoni telefon itd.

Jasno, kada se vratim kući, više volim da razgovaram sa mojim sinom. A ovde, vidite, za ovim stolom, ja sam kao na jednom splavu i tu uvek imam ono što mi treba za pisanje. Naravno, ja ne mogu da ponesem mnogo knjiga, samo ono esencijalno, malo stvari, kao brodolomnik. Tako, ako pišem neki članak za „Korijere dela sera“, ili neko poglavlje knjige, ja ponesem beleške, samo to. To je dakle jedna mešavina koncentracije i pogleda naokolo, rasejanosti. Tačno je da ponekad postoji potreba da se piše u samoći, ali ona ne treba da bude mizantropska. Kad radim, volim da sam okružen ljudima, u horskom, a ne u kolektivističkom, smislu.

Vi pišete rukom i posle...

Da, i posle počinju „patnje”. Ja, nažalost, tako loše rukujem kompjuterom, čak i pisaćom mašinom, da mi sva pažnja ode na to. Tako, na kompjuteru ja mogu samo da pišem reči, a na rečenice. A ja, da bih pisao rečenice, moram da pišem rukom. To je, recimo, legitimna navika, tik, samo ako se ne koristi u snobističkom smislu. Međutim, postoji još jedan problem. Moj rukopis je užasan. Zbog toga, kada napišem tekst, ja ga obično posle snimim na kasetu i tek onda ga dam nekome da ga otkuca. Postoji još jedan interesantan detalj vezan za pisanje. Moj rukopis je težak, neurotičan...

Ali, u mom pisanju postoji ogromna razlika između stvari koje pišem sa odgovornošću i strašću, kada pišem knjigu ili neki članak, gde postoji izvesna harmonija, jer tu sam, na izvestan način, ostrašćen i slobodan, ja tada rado pišem. Kada mi se, pak, dešava da treba da ponovo koristim ono o čemu sam već pisao, kao npr. za neku konferenciju, onda to nevoljno radim, jer već unapred znam kako će da se završi, i moj rukopis pobesni. Razlog se nalazi u tome što kad pišem neku priču ili članak ja ne znam kako će da se završi, odnosno znam polovično, to je kao lični susret za koji ne znate u kom pravcu će da krene. A kada već sve unapred poznajem, to me onda uopšte ne zanima i radim to samo zato što moram, zato što sam prihvatio obavezu.

U Vašim delima (kao što su npr. Dunav, Mikrokosmosi, Beskrajno putovanje) jedna od uobičajenih tema je putovanje, koje ste možda započeli da pripremate još pre četrdesetak godina sa Vašim prvim radovima: studijama o čudesnom Ernstu (E.T.A.) Hofmanu (Tri studije o Hofmanu) i esejem o modernom „evropskom lutalici” Jozefu Rotu. (Daleko odakle. Jozef Rot i jevrejsko- orijentalna tradicija). Da li u Vama postoji nešto što se može povezati sa vandrovkašem (skitnica, lutalica, prim.aut.) - der Wanderer- nemačkog romantizma?

Jeste, postoji velika povezanost, ali ne toliko sa klasičnim vandrokašem kojeg je, između ostalih, u muzici ovekovečio Šubert, koliko sa nomadom, skitnicom, putnikom lutalicom koji se bez cilja vrti po gradu. Za razliku od „putnika“ iz vremena nemačkog romantizma, koji je ili idiličan, ili, u izvesnom smislu, zanet „visokom “ prirodom i lepotom, ja putovanje osećam kao život. Mi biramo pravce, ali život nam posle donosi poneku digresiju.

Eto, na primer, ako idem poslovno u Njujork, ja to ne smatram putovanjem, već neophodnim premeštanjem. Medjutim, ako danas popodne odem u Goricu, to već smatram kratkim putovanjem. Gledam, vidim, primećujem koliko sam sposoban i nesposoban. To je ono što me interesuje na putovanju. Znate, kao dečak, živeo sam u blizini kafea San Marko. Igrajući se sa drugim dečacima u obližnjem parku, ja sam već tada, na neki način, započeo moja prva putovanja. To otkrivanje novih i zabranjenih teritorija za mene je predstavljalo jednu vrstu idealne geografije. Putovanje je uvek otkrivanje sveta i nas samih.

Veliku ulogu su imale i prve knjige koje sam pročitao. Avanturistički romani su mi davali veoma značajne senzacije, kao što je utisak o postojanju uske veze između putovanja i avanature. Drugi elemenat je da putovanje uvek predstavlja susret sa drugim svetom. Moja knjiška putovanja učila su me o različitosti svetova, ali i o jedinstvu. Važna ideja je da čovečanstvo predstavlja drvo, iako neko može da se zaljubi samo u list. Ali ja verujem da detalj i osećaj pripadnosti predstavljaju ključ da bi se uspostavio odnos sa raznolikošću i, prirodno, sa univerzalnošću. Ali, različitost ima smisla samo ako nije divlja, kada ide za tim da se ostvari nešto što nas povezuje. To važi kako za religije, tako i za kulture itd.

(/slika2)

Pođimo na put sa Vašom knjigom Beskrajno putovanje u kojoj ste sabrali kraća putovanja u periodu između 1981-2004. U sjajnom predgovoru konstatujete da izmedđu putovanja i pisanja postoji bliska veza. U drugoj zbirci mikro-putovanja Mikrokosmosi Vi, u izvesnom smislu, izlažete sopstvenu životnu filozofiju: „Putovati kao pričati - kao živeti - i propustiti. Puki slučaj vodi ka jednoj obali i gubi drugu”.

Postoji duboka razlika između smisla putovanja izloženog u prvoj knjizi i onog u novelama Mikrokosmosi. Zajedničke su im dve stvari: pažnja ka realnosti. Uvek su me privlačili ljudi i konkretna, fizička mesta. Međutim, dok Beskrajno putovanje direktno odgovara istini, dotle se Mikrokosmosi odlikujuju istorijskim premeštanjima, to je sakriveni roman. Mi upoznajemo protagonistu na osnovu onoga što je on video, reagujući na ono što je on video, jer, upoznati jednu osobu, podrazumeva saznati šta on voli, odbija...

Stoga, mesta ovde imaju drugu funkciju, inventivniju, nisu reportaža. Bilo koja vrsta kreativnog pisanja, svejedno da li se radi o intervjuu, priči ili reportaži, za onoga koji piše, podrazumeva ulazak u novi ambijent, gde se naše granice malčice pomeraju. Već ovaj naš današnji razgovor znači da ste Vi, u izvesnom smislu, ušli na moju teritoriju... Pisanje je uvek premeštanje sveta, koji kao da se uokviruje, hvata kamerom. Čak i najobičniji opis, npr. ovog trenutka, dok pijemo kafu, znači konstantno podešavanje granica u zavisnosti od toga koju ulogu pridajemo odredjenoj stvari, kao u jednoj vrsti neprekidnog, u izvesnom smislu nenasilnog, gerilskog rata na granicama.

Kao između dve države, u slučaju osporenih granica, pisanje je uvek napredovanje, premeštanje, a ponekad i podizanje ili pregrađivanje granica, koje može biti oličeno u rasizmu.

Sveprisutan elemenat u Vašem stvaralaštvu je voda, kao npr. reka u sentimentalnom dnevniku Dunav i more koje pronalazimo u knjigama Mikrokosmosi, Na slepo ... Odakle dolazi ova jaka vezanost za vodu, naročito more?

Činjenica je da sam ja rođen u Trstu gde je more blizu. Moja familijarnost sa morem je potpuno prirodna. Moja majka je obožavala more, pa sam i ja, još kao dečak, zavoleo more, a kasnije, kao momak, za more sam vezivao moje ljubavne avanture. Za mene je eros nezamisliv bez mora. I Venera je rođena iz morske pene... Ta bliskost sa vodom potiče i od toga što smo delom sačinjeni od vode, mi naučimo da plivamo pre nego što prohodamo. More takođe simbolizuje veliko otvaranje, mešavinu i luku, po definiciji. Ja ga zaista osećam mnogo. U mom životu more, naročito ono u Istri i Dalmaciji mnogo mi je ispričalo.

Možda neću pogrešiti ako kažem da je more, kao simbolični scenario ljudske avanture, centralna tema Vašeg pripovedanja. U knjizi Mikrokosmosi čitaoca očekuju prelepe stranice posvećene moru. Vi pišete da je more sreća bez mete … Međutim, u romanu-poemi Na slepo - gde dodirujete bolno iskustvo grupe Italijana, koji su, došavši u poratnu Jugoslaviju da doprinesu izgradnji komunizma, nakon početnog entuzijazma, proglašeni staljinistima i završili na Golom otoku - Vi pišete: „More je kao Partija – drugi znaju gde treba da se ide; o struji, plimi i oseci ti ne odlučuješ, samo ih slediš”. More za Vas ima mnogostruka značenja?

Svakako, mnoga. Pre svega more za mene predstavlja veliku opuštenost, neusiljenost. Ja more osećam i kao veliki izazov. Ali, more, iako krije mnoge tragedije i prljavštine na svom dnu, daje mi osećaj jednozvučja. More mi je dovoljno. Zašto trčati kada smo već stigli. Uništavamo naše živote, uvek u želji da stignemo, a već smo stigli. Sa strepnjom očekujemo da prođe vreme, jer ćemo možda sledeće sedmice dobiti medicinske nalaze koji će nam reći da li je naše zdravstveno stanje dobro ili ne... a ja, kada gledam i slušam more, ne želim ništa više. Taj osećaj je sličan ljubavi, u svoj svojoj punoći; to nije osećaj užurbane i pohlepne ljubavi, ljubavi željne seksa. Zatim, naveli ste citat koji se odnosi na lik iz mog romana. Za Čipika partija je bila način da koncipira celinu i ljudski rod i samog sebe. On se sa velikom strašću potčinio i žrtvovao Partiji: sa svom veličanstvenošću onih koji se žrtvuju za druge, ali i uz svu opasnost da žrtvuje i ostale. To je značenje mora koje te nosi.

(/slika3)

U jednom intervju naglasili ste da je Vaša moralna obaveza da pišete o aktuelnim temama. Pored “vrućih“ italijanskih problema, Vi ste jedan od retkih italijanskih intelektualaca koji se bavio i burnim događanjima na Balkanu tokom protekle dve decenije. Tako ste u članku, objavljenom u dnevniku „Korijere dela sera” nekoliko dana pre nego što je Kosovo proglasilo nezavisnost, primetili da mahnita pretenzija da svaka nacionalna zajednica napravi državu - brkajući dva principa i dve različite realnosti, državu i naciju - sve više uzima maha. Za Vas nacionalnost predstavlja „toplu” vrednost, dok država predstavlja „hladnu” vrednost koja se bazira na zakonima, pravilima i sigurnosti. Da li Vi smatrate da, u današnje vreme opšte globalizacije, eventualna trka svake nacionalne grupe ka državi ima opravdanje? Da li se afektivna vernost sopstvenom poreklu - ovde mislim na jezik, kulturu, i tradiciju - može očuvati i na neki drugi način?

Prirodno, „hladne” vrednosti nas manje dodiruju, jer mi smo više dirnuti morem nego npr. pravom glasa. Ali isto tako znamo da je pravo glasa fundamentalno i da nam omogućava da idemo na more. U stvari, „hladne” vrednosti treba da omoguće svima da gaje „tople” vrednosti. Bolni problem se odnosi na naciju i državu. Istorijski, gotovo je nemoguće da se granice podudare sa etničkim granicama. Važno je da nijedna nacija ne bude potlačena. Ne treba gušiti „tople“ vrednosti, one „hladne” treba da ih garantuju. Uzmimo za primer, Francusku i Ameriku, gde žive brojni državljani poreklom iz drugih delova sveta, koji se u dubini duše osećaju Francuzima i Amerikancima. Oni su svesni da integracijom u njihove nove države, mnogo bolje čuvaju sopstvenu kulturu nego putem patetičnih separatizama. Medjutim, treba uvek imati na umu da pravi problem leži u znanju i umeću kako da se istinski zaštite manjinski narodi , ali isto tako nije moguće da svaka nacija ima svoju državu. Takođe mislim da su srpske vlasti, za vreme strašnih događanja tokom poslednjih decenija, pokazale potpunu nesposobnost, odnosno da su izgubile medijski rat. A priori su stavljene pod unakrsnu vatru i proglašene su za gotovo jedinog krivca. Nacionalizam je međutim eksplodirao kod svih, i svi su činili zločine.

Prošle jeseni u Frankfurtu, tokom Vaše besede povodom prijema prestižne nagrade za mir Friedenspreis, istakli ste da, iako se Treći svetski rat desio, rat se danas više ne imenuje, ni kada se događa; ne objavljuje se ni kada se bacaju bombe. Naveli ste da je za vreme Nato bombardovanja Srbije postojao strah od suočenja sa stvarnošću, odnosno sa ratom.

Da, ja sam u mom govoru naveo da kada je Nato – dakle i Italija - bombardovao Beograd i Srbiju, italijanska štampa je, najavljujući povlačenje italijanskog ambasadora iz Beograda, izražavala bojazan da bi ta mera mogla kompromitovati dobre odnose između Srbije i Italije.Taj očigledan strah od suočenja sa stvarnošću – u ovom slučaju, sa ratom – po mom mišljenju pomaže grozotu koja želi da prikrije svoje širenje, kao rak koji bolesnik ne želi da primeti.

Vi ste u periodu 1994-96 bili senator. Da li biste danas ponovili ovo političko iskustvo ?

Ne bih ga ponovio iz jednostavnog razloga. Kada sam se odlučio na ovaj korak, u jednom specifičnom političkom trenutku, to sam osetio kao obavezu, ali to sam uradio protiv moje prirode. Ja nisam „napravljen“ da bih bio narodni predstavnik. Moj mali politički doprinos ja mogu da dam pišući.

Kakvu Evropu sanjate?

Ja sanjam Evropu kao državu, pravu i stvarno ujedinjenu - svakako federalnu i decentralizovanu - koja će imati sposobnost da se suoči sa problemima koji više nisu nacionalni. To podrazumeva da za sve Evropljane važe isti fundamentalni zakoni, obzirom da su suštinski problemi svuda istovetni: problem imigracije mora da bude isto tretiran u Antverpenu i Beogradu.

Da li to pretpostavlja i skori ulazak Srbije u Evropsku Uniju?

Svakako. Nonsens je da imamo Bugarsku u Evropi, a ne i Srbiju. Ja uopšte ne vidim razloge za takav tretman Srbije.

Pre tri godine bili ste gost na Beogradskom sajmu knjiga. Ovog puta Vaše putovanje započinje u Novom Sadu na međunarodnom festivalu proze.

Da, već dugo nisam bio u srpskoj Atini. Mnogo se radujem što ću uskoro ponovo biti u Novom Sadu, gradu za koji me vezuju veoma lepe uspomene.