Bronštajn u Beogradu

Dva umetnika dobre međunarodne reputacije, oba rođena u Izraelu – dirigent Ašer Fiš i violinista Gaj Bronštajn – obeležiće ovo veče sa Beogradskom filharmonijom na Kolarcu. Pred početak jučerašnje probe imali smo vremena tek za jedan kratak susret sa violinistom. Gaj Bronštajn (1971) je od 2000. prvi koncertmajstor Berlinske filharmonije, a od pre četiri godine je i profesor na Univerzitetu umetnosti u najvećem nemačkom gradu. U njegovoj umetničkoj biografiji vidimo solističke nastupe i u kućama kao što su njujorški Karnegi hol ili londonski Barbikan centar, kao i saradnju sa Zubinom Mehtom, Isakom Šternom, Sajmonom Retlom... Ovaj spisak je, mislimo, dovoljan.

INTERVJU

Beogradskoj publici predstavićete se Betovenovim Koncertom za violinu i orkestar. Koju muziku još rado svirate?

Zadovoljstvo je svirati Betovenovo delo, jedno od najvećih ove vrste, ali i jedno od najtežih. Uvek je to veliki test i za violinistu i orkestar. Volim da sviram i Baha, Mocarta, Mendelsona, Sibelijusa, Čajkovskog, Bartoka... Veliki je to muzički spektar: od Baha do moderne muzičke literature.

Kako izgleda Vaša priča o savremenoj muzici?

Sviram je i sa svojim orkestrom, ali i sam, koliko mi to vreme dozvoljava. Uostalom, ja sam i urednik festivala nove muzike u Bonu. Osim toga, volim i da sviram džez.

Berlinska filharmonija obeležava, više od svih drugih orkestara, stogodišnjicu rođenja Herberta fon Karajana, slavnog dirigenta koji je gotovo 35 godina, sve do svoje smrti, bio na njenom čelu...

Berlinska filharmonija i Ane-Sofi Muter svirali su isti ovaj Betovenov koncert u sredu u Beču. Dirigovao je Seiđi Ozava. Ja sam izostao zbog moga gostovanja, ali biće još koncerata u slavu Karajana.

Čujemo i da ćete u Filharmoniji održati i interni master klas za gudače. Da li to često praktikujete?

Ne, pošto me retko zamole da to radim. Drago mi je zbog toga i sa nestrpljenjem očekujem taj čin, jer znam da je Beogradska filharmonija odličan orkestar. Na različitim mestima, u različitim situacijama držim ove časove i moj pristup uvek je različit. Ja ne samo što druge učim već sam i profesor koji istovremeno i upija ono što vidi i čuje na času.

Koliko ste radili sa maestrom Ašerom Fišom?

Mi se dugo poznajemo. Imao sam 11 godina kada mi je Fiš bio profesor u letnjoj školi u Jerusalimu. Bilo je zadovoljstvo učiti od jednog takvog umetnika. Posle smo se često sretali, ali je ovo naš prvi susret ovakve vrste: on dirigent a ja solista za violinom.

Da li je ovo i Vaš prvi susret sa Beogradom?

Bio sam u mnogim evropskim gradovima, ali u Beogradu nikad. A baš sam to želeo. Znam neke muzičare iz Srbije. Moja dobra koleginica iz Berlinske filharmonije je Maja Avramović, inače iz Niša. Dobar sam prijatelj i sa violinistom Gordanom Nikolićem, koncertmajstorom u Londonskom simfonijskom orkestru. Pre dve nedelje nastupili smo na istom koncertu u Parizu.

Proba samo što nije počela, usledio je stisak u ruku i Gajovo „hvala”, na srpskom jeziku – bez muke.