Doktore, jel može u dolarima?

Do sada sam se lečila u tri države, a moglo bi se reći i u četiri, jer Srbija pre mog odlaska i Srbija sada, dve su potpuno različite planete. Prvo, dok si mlad i ne ideš često kod lekara, nemaš porodičnog lekara nego ko se nađe. Koliko se sećam stariji su išli samo kad su morali, nije tu bilo prevencije ili sistematskog.

Pre odlaska iz Srbije, svi s iskustvom iz inostranstva posavetovaše me da pregledam zube jer je to na Zapadu veliki biznis i ima da me košta ‘ko Svetog Petra kajgana”. Tako ja nekako završih kod profesora sa stomatološkog koji mi reče da mali karijes ne treba dirati jer svaki rez ostavlja pukotinu u kojoj se skupljaju bakterije i tu posle nema kraja popravkama...

I tako sam se odselila u Kanadu. Vrlo brzo sam našla odličnu doktorku (ako kome znači, našu doktorku), koja je zapisala istoriju bolesti svih u porodici, slala me na redovne godišnje preglede i kritikovala me kada sam pokušavala nešto od toga da preskočim. Posebno je bila ljuta ako bih prijavila da sam sama kupila lek ili da mi je, ne daj Bože, „ovaj“ ili „onaj“ rekao kako da se lečim.

Ne mogu da kažem da sam često bila bolesna, ali jednom sam završila na urgentnom i tu sam na svoje zaprepašćenje ipak morala da čekam u užasnim bolovima dok neko od mojih nije došao, povisio ton pa je onda sve išlo brže.

Što se tiče ljubaznosti, ne mogu da se setim ničeg lošeg, sve sestre kao da su prošle neki kurs lepog ponašanja. Čistoća na nivou, diskrecija potpuna, dostupnost informacijama - u granicama mog interesovanja.

Zubari, opet naši ljudi, upravo su onakvi kao što su me upozorili – popravljaju sve. Čisto, brzo, bezbolno. Kako moja baba prilikom prve posete primeti “da tu nema krezavog naroda”, možda mi je baš tada sinulo da je taj biznis sa zubima bolji od naše filozofije čekanja?

Onda sam se preselila u jednu afričku zemlju. Tu, naravno, čovek samo da se nada da se ne razboli. Uslovi su katastrofalni, prljavo je, nemaju savremenu tehniku i ukratko – ako se nešto desi samo se nadati evakuaciji.

Starosedeoci inače mnogo vole da idu kod lekara a još više da se kljukaju lekovima. U običnoj apoteci možete kupiti šta god želite i to za male pare. Nama strancima uglavnom prodaju najskuplje lekove, a to je možda do nekih 20 dolara, a oni kojima takvi lekovi stvarno trebaju, oni kupuju pune kofere i nose ih sa sobom. Skoro mi je poznanica pričala da joj je muž imao napad bolova zbog kamena u bubregu a domaći lekar im je dao neki lek koji “pouzdano deluje”. Pošto lek nije delovao ona ga je potražila na Google pa se ispostavilo da je to, u stvari, lek za vaginalne infekcije. Valjda lokalno stanovništvo ne istražuje po internetu, pa lekovi za njih imaju dobar placebo efekat.

I tako dođoh nazad u Srbiju jer se jedan član porodice iznenada teško razboleo. Iako je uput na operaciju bio hitan, ni nedelju dana kasnije do te operacije nije došlo. Naravno, nikome u porodici nije palo na pamet da ponudi novac dok nas poznanici ne pitaše koliko smo platili.

Tek tad nam je sinulo zašto se na operaciju toliko čeka pa smo se gotovo sat vremena domunđavali kako da damo novac a da to doktoru, ne daj Bože, ne bude neprijatno. Kako da mu damo da on uzme a kao da nije uzeo, pa da odemo umireni, a doktor čistog obraza?

Upozoriše nas da je uvreda dati lekaru malo novca, ali kako da znaš koliko je dovoljno? Najčešće se pominjala neka cifra od 200 evra, pa se pitam kako običan svet izdvoji celu mesečnu platu za ovakve potrebe?

(/slika2)I tako čekasmo tog čuvenog doktora za koga još kruže i priče da je veliki stručnjak i da ima ceo zid prekriven diplomama. Kada smo ušli u njegovu kancelariju punu kesa, flaša i ostalih poklona, dileme više nije bilo. Posebno sam se zainteresovala za njegove diplome, jer zaista je svašta bilo uramljeno po celom zidu, međutim, osim diplome fakulteta sve ostalo su bile radionice u trajanju od jednog dana. To “radionica” je pisalo na engleskom (workshop) pa pretpostavljam da je ta reč dodatno ostavljala utisak na posetioce. Bilo je i nekih sertifikata koji u principu ništa ne znače ali uramljeni dobro izgledaju.

Doktor nam je rekao da operacija nije zakazana jer imaju samo jedan skener i da se dugo čeka na red, ali ubrzo okrete telefon i naš ukućanin je bukvalno u roku od jednog minuta bio na putu za skener.

Operacija je zakazana za sutradan a ja sam, logično, izvadila spremljene dolare, doduše uz malo promenjen tekst: “da li bih mogla da ostavim malu donaciju za ovu bolnicu... “

Još ne završih rečenicu a doktor je one pare već uzeo iz moje ruke i munjevito ih stavio u džep uz reči: “Možete, naravno.”

Te ja nastavih: “a Vi ćete odrediti za koju namenu. Izvinite ja ne radim za evre.”

“Nema veze” reče doktor.

Priči naravno nije kraj. Mora se platiti i posle operacije ako želite da pacijent ostane malo duže u bolnici, ali mi smo ipak odlučili da umesto doktora platimo medicinsku sestru koja će nam dolaziti kući.

Možda zato a možda i zbog izuzetno komplikovane bolesti, doktor nam na kraju nije rekao šta da radimo niti kako da se ponašamo u novonastaloj situaciji. Sestre su uglavnom bile neljubazne, grube i zavučene po nekim sobama gde su pušile i pile kafu (zato bolnica večito zaudara na nikotin, čak i na intenzivnoj nezi, što mi je posebno teško da shvatim).

Na kraju zaključujem ono što svi znamo: molite Boga da se ne razbolite u Srbiji.