Poljubac bez maske

Kulturolog i komunikolog, dr Zorica Tomić, profesor na Filološkom fakultetu i Fakultetu za kulturu i medije Megatrend univerziteta, uspešno se, kao predavač, teoretičar i kolumnista bavi aktuelnim fenomenima iz oblasti kulture. Autor je knjiga: "Muški svet", "Komunikologija", "Komunikacija i javnost"… U novoj knjizi: "Poljubac u doba kuliranja" (Narodna knjiga), između ostalog, bavi se i problemom intime. Vođena tezom da je intima potpuno povučena iz opticaja, te da vladajuća ravnodušnost i sveprisutno "kuliranje" ugrožavaju naše međusobne kontakte.

INTERVJU

• Do kojih ste saznanja došli radeći na novoj knjizi?

– U malom istraživanju koje sam radila pokazalo se da su kontakti sve slabiji: moji studenti su rekli da se nisu poljubili sa partnerom najmanje godinu dana. To je zabrinjavajući podatak. Savremena medijska kultura ne ohrabruje bliskost, već, naprotiv, distancu, a poljubac je paradigma za bliski susret, koga u stvarnosti ima sve manje. U okviru novih komunikativnih obrazaca uspostavljen je sistem vrednosti (obeležen jednom jedinom stvari, a to je interes) u kome se menjaju kategorije ljubavi, prijateljstva, porodičnih veza…

• Šta vidite kao osnovni problem u muško-ženskoj komunikaciji?

– Iz neprekidne igre znakova, uključivanja i isključivanja u simbolički kod proističe pothranjivanje neopisivih predrasuda koje muškarci i žene gaje jedni prema drugima. Mladi momci misle da sve devojke očekuju da oni budu pijani milijarderi, da imaju besne automobile i da ih vode na vikende i skupe večere. A one su uplašene, jer misle da ti muškarci žele samo sponzoruše, a one to nisu. Tako imamo dva podeljena univerzuma koji žele komunikaciju, ali zaziru jedan od drugog. To je ozbiljna blokada. U ovom procesu učestvuje i tehnologija: ljudi provode sate četujući sa nepoznatima, šalju SMS poruke, telefoniraju, što je lakše i bezbednije nego da se sa nekim vide licem u lice.

Takođe, postoji ideologija "singla", koja se preko medija promoviše kao modus vivendi. Nema ideje o deljenju, tako da smo u fazi novog personalizma, koji u izvornom smislu reči pretpostavlja "personu", odnosno masku prave ličnosti. Ideja o imidžu, koju promovišu mediji, neprekidno nas tera da se predstavljamo kao nešto što možda i nismo, odnosno da igramo neku vrstu društvenih uloga. To sve dovodi u istu vrstu zbunjenosti i muškarce i žene. 

Tu je važan i fenomen savršenog tela, koji je postao neka vrsta obaveze za sve koji hoće da ostanu u procesu društvene razmene. Savremena kultura vas neprekidno tera da se dovedete u red da biste mogli da se izložite pogledima drugih. Morate da pokažete da ste investirali u sebe. Poruka je: ništa prirodno nije u modi. Moja teza je da su naduvane usne, kojima pribegavaju mnoge žene navučene na medijsku priču da su one znak većeg seksepila, najdirektniji signal odsustva komunikacije. Zašto? U pitanju je paradoks: usta na kojima se intervenisalo nisu usta koja razgovaraju, jedu, piju, puše ili se ljube, već predstavljaju samo amblem na licu. Dakle, disfunkcionalna su. Takođe, nadogradnja kose ne služi tome da je neko mrsi, već da je samo gleda. Ona upotpunjuje jednu sliku, stvara imidž. Ali nema kontakta. Dakle, upravo prenaglašavanjem erotskih kvaliteta žene ona postaje erotski disfunkcionalna. A nova istraživanja pokazuju da pravi seksepil nije spolja, nego u glavi, da je mozak najveća erogena zona, i kod žena i kod muškaraca.

• Šta se dogodilo sa emocijama?

– Moje studentkinje su, kao i ja, odgajane na fantazmima koje promovišu bajke, među kojima je i tradicionalna podela na muške i ženske zadatke. Žena je ta koja čeka da se pojavi princ na belom konju. Dakle, inicijativa je na strani muškarca. A danas se to odjednom ne događa. Svi oni žele emocije i visoko favorizuju romantični koncept ljubavi, ali okolnosti im ne idu naruku.

• Koja je razlika u medijskom tretmanu koji dobijaju žene i muškarci?

– Najvažnija je ta što se sfera privatnosti direktno vezuje za ženu: ako ženu raskrinkavate u odnosu na njen ljubavni život, to ima potpuno drugačiju konotaciju nego kada muškarcu radite to isto. On postaje "veliki ljubavnik", za razliku od nje, koja stalno mora da održava fantazam o čednosti, da bi bila "intaktna" u medijskoj areni. Ima tu mnogo stvari koje su u osnovi mizoginične. Ma čime se bavila, žena uvek mora da bude doterana, da dobro izgleda, da prikriva bore da ne bi bila proglašavana babom... Sada se i od teniserki zahteva da budu lepotice, a ne samo dobre teniserke. Reč je o nekakvom kolapsu između estetičkih kategorija i vrednosnog sistema koji donosi nova kultura. A ona je dramatična u poništavanju svih koordinata sa kojima smo odrastali i opasno se njima poigrava. Danas nema nijedne kategorije na koju možete da se oslonite, sem one koju mediji promovišu kao stvar trenda.

• Kako ovde stoji stvar sa ženskom emancipacijom?

– Uprkos pojedinačnim emancipovanim nastupima, Srbija je obeležena baukom feminizma, od koga čak više zaziru žene nego muškarci. U medijima mnoge žene izjavljuju: ja nisam feministkinja, ali... Jer kada vas stigmatizuju kao feministkinju, pišite propalo, budući da je feminizam vezan za kategorije koje deluju neženstveno i nepopularno. S druge strane, mnoge žene odgajane na tradicionalnim obrascima najžešći su kritičari drugih žena i ženske emancipacije. Problem je što ljudi ne znaju šta znači feminizam. To je u osnovi politički, filozofski, sociološki pokret, koji se zalaže, ne za dominaciju žena i za nove Amazonke, već za ideju ravnopravnosti.