Mama trener, tata kapiten, deca – klupske kolege…

Mama je trener, tata kapiten, a brat klupski kolega, rekla nam je prilikom upoznavanja Ivana Maksimović, najuspešniji strelac puškom u juniorskoj konkurenciji 2009. godine.

Prošle sezone je osvojila juniorsku i seniorsku titulu vazdušnom puškom na Šampionatu Srbije, pobedila u juniorskom finalu Kupa Srbije malokalibarskom puškom.

Treću godinu zaredom Ivana je pobednik i na turniru „olimpijskih nada” u slovačkom gradu Njitra vazdušnom puškom u konkurenciji preko 300 strelaca iz osam zemalja.

Od pre mesec dana vlasnica je i zlatne medalje sa šampionata Evrope u Norveškoj, gde je srpska selekcija: Ivana Maksimović, Dragana Todorović i Katarina Biserčić trijumfovala sa 1182 kruga.

Amorova strela

Sve je počelo još 1975. godine kada je Goran Maksimović, rodom iz Jagodine, u 12. godini počeo, zahvaljujući bratu od tetke, da se bavi streljaštvom.

– Tada je ovo bio popularan sport. Lepo smo se družili, putovali na takmičenja. Usledili su i rezultati zbog kojih je streljaštvo postalo moje životno opredeljenje – priča Goran, vlasnik tri kristalna globusa ISSF za pobede u finalu Svetskog kupa. Strelac godine u svetu za 1988.

Na jednom od takmičenja Goran se zagledao u plavooku devojku s puškom u ruci. Miribana je takođe bila reprezentativka. Amorova strelica je pogodila metu. Dalje su kroz život nastavili skupa nižući uspehe.

Goran jenaš olimpijski šampion iz Seula 1988. godine. Na olimpijskim igrama učestvovao je pet puta (1984, 1988, 1996, 2000). Šesto učešće u Atini imao je kao savezni selektor. Najveći deo karijere proveo je u Partizanu u kome je i Miribana bila trener. Danas je ona trener streljačkog kluba Novi Beograd „Ušće”, a zajedničkim snagama treniraju i strelce reprezentacije Srbije.

Zahvalna svekrvi

Ljubav prema streljaštvu Maksimovići su preneli i na svoju decu.

Ivana puca iz vazdušne i malokalibarske puške. Streljaštvom je počela da se bavi uz mamu i tatu, ali nije sebe našla u ovom sportu i odustala je. Prekidje u stvari bila samo pauza, posle koje se sa 14 godina 2004. vratila u svet streljaštva i počela da „gruva” vanserijske rezultate i za kratko vreme dospela do reprezentacije u juniorskoj kategoriji.

– Streljaštvo iziskuje koncentraciju i samokontrolu, kroz ovaj sport sam uspela da se oslobodim treme, što mi je dosta pomoglo u svakodnevnom životu. Mada je najlepše od svega drugarstvo, mi smo ovde u „Ušću” svi kao jedna porodica – iskrena je Ivana, inače student prve godine turizma na „Singidunumu” u Beogradu.

– Svakodnevno treniram, pre podne u klubu, a po podne na otvorenom kod Careve ćuprije, zbog čega dosta vremena izgubim i u prevozu. Predavanja pratim putem Interneta jer nisam u mogućnosti da idem na fakultet i to mi teško pada, jer nemam priliku da se upoznam i družim sa svojim koleginicama i kolegama. Imam sreću da mi je trener majka, koja ima razumevanja za moje želje da ponekad veče provedem s društvom ili dečkom Ivanom i malo kasnije legnem u krevet – kaže ova temperamentna dvadesetogodišnja devojka, a Miribana dodaje:

– Streljaštvo mnogo daje ali i uzima, nema drugarica, frizure, pozorišta... Klub je naša druga kuća. Tako da smo svakodnevno skupa, svako sa svojim obavezama. Do sada sam bila posvećena Ivani. Sada je na redu Marko koji je takođe pokazao želju da se bavi ovim sportom. S tom razlikom što se on opredelio za pištolj. Ne znam kako bih uspela da budem dobar trener, supruga i majka da mi nije nesebične podrške moje svekrve Zagorke. Njoj sam beskrajno zahvalna.

Pričali su nam Maksimovići i o svojim problemima oko nalaženja sponzora, budući da je oprema strelaca: rukavice, cipele, naočare, pantalone, bluza, a posebno oružje, dosta skupa.

Na pitanje da li postoji još nešto u njihovom životu osim streljaštva rekli su nam da je ono čitav njihov život i profesija i hobi. Prošlog leta je Miribana strelce iz kluba, zajedno sa svojom decom, vodila na more.

– Svi su oni kao moja deca. Poveravaju mi se, očekuju od mene savet i podršku. Divni su to, odgovorni, mladi ljudi s kojima je zadovoljstvo raditi i družiti se, pa i na letovanju. Mada se nađe vremena i za „čašicu” razgovora sa prijateljima.

Na rastanku smo našim sagovornicima poželeli sreću na drugom Svetskom kupu u Pekingu.

Slavica Berić