Eh Vaso, Vaso, moj Vaso

Ima jedna scena, tamo negde tek pred kraj gotovo tročasovnog filma, u kojoj ostareli Vasa Ladački, u tumačenju Radeta Šerbedžije, objašnjava šta je rani mraz i kako on može da utiče na tek iščilele plodove voćaka.

Dobar deo „voćaka” u gledalištu, ostale su zaleđene Balaševićevim „Mrazom”. Preživele su samo one koje i inače, već decenijama čine njegov „voćnjak” – vernu publiku na njegovim koncertima, koja ovacijama dočekuje i ispraća sve što on otpeva, kaže i prikaže. Takvi će, a nije ih mali broj, moći da uživaju i u Balaševićevom debitantskom filmu – setnoj „baladi” koja traje taman toliko koliko bi putnik-namernik pokušavao da okom obuhvati veliku i monotonu vojvođansku ravnicu.

Ima u toj i takvoj „baladi” iz onih starih vremena svega onoga što obožavaju Balaševićevi vernici: i lepih reči i poezije i proze, melodije, romantike, melanholije i sentimenta, životne filozofije napretek... Ima i neke fine topline i iskrenosti. Ali, filma kao filma nema. Po estetici, naraciji i jeziku, Balaševićev visokobudžetski projekat je srodniji televiziji. Tačnije, televizijskim melodramskim serijalima, tokom kojih samo oni najuporniji uspevaju da pohvataju veze među neverovatno velikim brojem likova. Otuda tokom gledanja „Mraza” i utisak da je zapravo ovde reč o televizijskoj seriji od nekoliko epizoda, samo što je niko ne prekida reklamnim blokovima ili kratkim vestima.

Da se Balašević dosetio i sebi dozvolio da angažuje, pre svih, dramaturga, potom koreditelja ili barem jakog i veoma iskusnog prvog asistenta, stvari bi izgledale drugačije. U svakom slučaju filmski bolje. Ovako, u prvi plan izbijaju rediteljsko neiskustvo i uobičajene debitantske greške, među kojima je najvidljivija ona da u film po svaku cenu mora da stane sve, i da se izgovori baš sve što je autor napisao. Otuda u filmu „Kao rani mraz” preovladava i „turski mizanscen” – znate ono: dvoje samo divane i pričaju li pričaju, a kamera ih dugo gleda...

Ima ovo Balaševićevo delo još mnogih nedostataka. Pre svega, nedostaje mu glavni junak. Taj siroti Vasa Ladački, (p)o kojem je Balašević pre više od tri decenije ispevao (evergrin) pesmu, dostojnu antologije srpske poezije, baš nema sreće kao filmski junak! Ni sada se (a posle tri filma Ljubiše Samardžića u kojima se, doduše, malo drugačije zvao) nije proslavio. Nije se čak ni propio. Stavljen je u drugi plan, često je po strani, dok Balašević izdašno troši minute na zgode i nezgode sporednih i ne toliko bitnih likova, zbunjujući gledaoce koji nikako da saznaju o čemu li je, i o kome li je ova njegova priča.

O nesrećnoj ljubavi Vase Ladačkog sigurno nije. Nije ni o njegovom prijatelju iz detinjstva – svešteniku Nikoli iz čije je vizure i ispričana ova nefokusirana priča. Nije ni o „lepoj a sirotoj”, ni o konjima vranima, čak ni o lepotama Vojvodine, jer se i od nje malo toga vidi. Da je barem ovo priča o Nikolinom ujaku Šracu (Radoje Čupić), to bi već bilo nešto, jer je on najharizmatičniji i najsimpatičniji lik u filmu „Kao rani mraz”, u kojem su i glumačke veličine poput Radeta Šerbedžije, Mustafe Nadarevića, Mire Banjac, Meta Jovanovskog, Zijaha Sokolovića, Peđe Bjelca, olako potrošene.