Težak put do novog srca

Srce mu je otkazivalo i transplantacija je predstavljala jedini spas. Niko u Srbiji nije mogao da mu pomogne i govorili su mu da to ne treba da radi, da je reč o skupoj intervenciji i da je pitanje da li će uopšte da uspe. Shvatio je da bi bilo najbolje da se uzda „u se i u svoje kljuse”, pa je prodao kuću i uputio se ka austrijskom Gracu u „LKH kliniku” kod dr Andrea Vaslera, koji je jedini u tom trenutku mogao da mu pomogne.

Profesoru dr Dušanu Šćepanoviću, hirurgu i predsedniku Upravnog odbora Instituta za neonatologiju i nekadašnjem direktoru Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj ulici, pre četiri godine je obavljena transplantacija srca. Sada se oseća dobro, ali lekove, ipak, mora da uzima do kraja života. Kaže da živi normalno, osim što mu je zabranjeno da dira pse, jede grejpfrut, biljke dodiruje bez rukavica, ali i da kosi travu. Ovaj hrabar čovek, koji se našao u nekoj vrsti kome posle presađivanja organa, objašnjava za „Politiku” da je poslao još četvoro ljudi na transplantaciju u bolnicu u Gracu, ustanovu gde se dnevno obavlja po jedna transplatacija bubrega i jetre, a srca jednom u tri nedelje.

– Prve signale da mi sa srcem nešto nije u redu osetio sam davno, još kao tridesetšestogodišnjak. Otišao sam da gledam šahovski meč Spaski – Fišer, i sećam se kako mi nije bilo dobro, a uzeo sam i pogrešan lek.

Profesor dr Višeslav Hadži-Tanović mi je tada rekao da imam prošireno srce, da sam preležao miokarditis, što mi je potvrdio još jedan doktor. Uz pomoć lekova sam se oporavio, ali problemi sa srcem su se nastavili nekoliko godina kasnije. Imao sam aritmije, a 2004. nisam bio u stanju da okončam operaciju koju sam započeo, pa je moj asistent morao da je dovrši. Četiri puta su mi davali eletrošokove za srce. Pokušali su da urade ablaciju srčanog ritma, ali ni to nije uspelo – objasnio je dr Šćepanović.

Problemi sa srcem nisu prestajali. Ugrađen mu je i pejsmejker. Nekoliko meseci se dobro osećao, a onda je morao da se potraži pomoć elektrokardiologije u januaru 2006. godine, ali bez rezultata. Rečeno mu je da je problem popuštanje srca i da je tranplantacija definitivno neophodna.

– Voda mi se nagomilavala u organizmu, a kolege su mi punkcijom vadile voda iz organizma, po sedam, osam, puta. Ideju za ugradnju veštačkog srca mi je dao sada pokojni, dr Brana Radovančević, naš lekar koji je radio u Hjustonu. On me je uputio u Grac. Posle 10 dana čekanja, 6. decembra 2006. godine, dobio sam pravo srce, rečeno mi je da je neko u Minhenu bio u stanju moždane smrti i da je srce kompatibilno mom organizmu. Neizmerno sam zahvalan dr Andreu Vaslaru sa kojim sam se sprijateljio i koji je više puta dolazio u Srbiju. Uplatili smo 148.000 evra za tu intervenciju sa produženim lečenjem. Pravilo je takvo da se 30 odsto od cene daje kao kaucija za slučaj produženog lečenja. Inače, 32.000 evra nam je bolnica vratila, što znači da me je sve koštalo 116.000 evra. Morao sam kuću da prodam da bih imao za operaciju. Devet godina posle intervencije sa porodicom sa porodicom sam živeo kao podstanar, dok se nismo snašli i kupili stan – naglasio je naš sagovornik.

Komplikacije posle intervencije su se gomilale, bio je u komi do 24. decembra. Medicinari nisu mogli da zaustave krvarenje. Nije mogao da se pomeri i da diše spontano. Kaže da mu je učenje hodanja bilo nešto najteže... A imao je čak četiri odbacivanja srca, i zbog toga je 62 dana ležao u postelji.

– Pre odlaska u Grac, nadležni nisu hteli da mi pomognu. Niko ne razmišlja o tome šta je sve potrebno nekome ko preživi ovakvu intervenciju. Biopsija srca je obavezna u početku na svake četiri do šest nedelja, pa na tri do šest meseci, pa na godinu dana, a posle treće godine više nema tih analiza. I svaki put sam zbog toga odlazio u Grac, jer se to ovde ne radi. Žao mi je što se ovde urade presađivanja bubrega ili jetre, a srca se bacaju, niko ne radi njihova presađivanja. Pokušao sam da spojim dr Vaslera sa zdravstvenim vlastima u Srbiji, ali niko nije bio zainteresovan. To ne mogu da shvatim. Zakon o transplantaciji u Srbiji treba menjati, jer nije dobar – dodao je dr Šćepanović.

On kaže da kao lekar odlično zna kako treba pristupati pacijentima, kao i da im uvek treba objasniti koje sve mogućnosti lečenja postoje. To znači, prema njegovim rečima, da pojedini lekari ne smeju da demorališu pacijente rečima da od transplantacije nema nikakve vajde, kao i da je to skupa intervencija. Istovremeno dodaje da neće odustati od svog zalaganja za to da zdravstveno osiguranje pokriva deo troškova transplantacije u inostranstvu u iznosu koliko bi taj zahvat, da se radi normalno na ovim prostorima, zapravo koštao.

Danijela Davidov-Kesar