Dajte nam gulaga

Ovaj tekst želim da iskoristim da priznam sopstvenu grešku – nepromišljenost i naivnost sa kojom ušao u rad na predstavi „Da nam živi,živi rad”u Ateljeu 212. Da bih opisao sve nijanse svoje naivnosti potrebno je da prvo napišem nekoliko reči o određenim pojavama u našem društvu i pozorišnoj sceni koje su u velikoj meri uticale na nastanak ove predstave, a koje sam počeo da primećujem pre godinu dana. Radi se o neobičnoj opčinjenosti naše pozorišne elite revolucionarnom – antikapitalističkom, socijalističkom pa i komunističkom (pre svega) ikonografijom. Iako je ona,naravno,bila prisutna i ranije, u prošloj godini je postala toliko česta da je zaista postala fenomen na koji smo dužni da obratimo pažnju.

Sve to je dovelo do toga da ne budem previše iznenađen kada je uprava Ateljea 212 pozvala na revoluciju u pozorištu i uvođenjem „revolucionarnog dizajna“ učinila da svi Beograđani sa trunkom dobrog ukusa požele da nekako žmureći prođu kroz hol pozorišta do sale. Video sam to samo kao nastavak istog tog postupka kojim se tržišna logika koristi da bi prevazišla krizu koja je pre svega kriza legitimiteta. Nedostatak bilo kakvog sadržaja, smisla, ideja dovodi do besramnog, banalnog, kič preuzimanja bilo kakve ideje koja nosi neku energiju, pa makar se ona zasnivala upravo na borbi protiv te iste tržišne logike. U tom smislu ni antiglobalistička-japi Kosa ne može biti iznenađenje. Ona je prirodna posledica te metastaze tržišne bahatosti i nedostatka minimuma poštenja jer je nivo cinizma potreban da bi se pristupilo takvom jednom projektu jednak onom koji bi bio potreban dramskoj sekciji čuvara logora Aušvic da za logoraše igra recimo Tolerovog Hinkemana.

U ovoj fascinaciji sam,dakle, u svojoj naivnosti, uspeo da prepoznam samo dva nivoa: liberalnu taktiku preuzimanja (dizajna) emancipatorskih politika radi sopstvenog osnaživanja i ostvarivanja legitimiteta sa jedne strane, i sa druge, samozadovoljno podsmevanje nečemu što se prepoznaje kao ideološka zaslepljenost u današnjem „postideološkom“ društvu. Treći nivo fascinacije, sa kojim sam radeći u Ateljeu 212 doživeo čeoni sudar, nisam umeo da prepoznam.

Kada me je Anđelka Nikolić pozvala da radimo na predstavi Da nam živi, živi rad, došli smo na ideju da probamo da obrnemo situaciju, da koristimo istu taktiku subverzivne afirmacije,ali ovaj put ne u cilju zabave (borbe za opstanak na tržištu) već za pokušaj dekonstrukcije ideološke matrice koja je danas dominantna u našem društvu i kulturi. Odlučili smo da napravimo predstavu koja će slaviti liberalni kapitalizam na isti način na koji se u našem pozorištu „slavi“ komunizam. Međutim, već posle nekoliko nedelja rada u Ateljeu 212 otkrio sam još jedan uzrok fascinacije revolucionarnim temama. Pozvan sam u pravnu službu da potpišem ugovor. Na svoje zaprepašćenje otkrio sam da na ugovoru umesto dogovorene sume novca piše duplo manja suma koja je podrazumevala da radim za mesečni iznos koji je daleko ispod zakonom propisanog minimalca. Možda uprava Ateljea 212 veruje da će pravi „revolucionari“ za „revoluciju“ raditi i besplatno, ali je moguće i da je to zapravo bio početak pritiska na autore predstave. Kako je vreme odmicalo, sve više sam saznavao za nove zahteve i najdirektnije zabrane koje su upućivane Anđelki, u vezi sa scenografijom, režijom, pa i samimnaslovompredstave,ali nijedna od njih još nije bila upućena direktno meni. To se prvi put dogodilo na prvoj od četiri(!) kontrolne probe kada je Kokan Mladenović tražio se iz scene „Ko je profiter“ izbaci pesma koja je po njemu previše podsećala na Borisa Tadića(?!) (pesma koja se u toj sceni peva je prevod univerzitetske himne „Gaudeamus Igitur“, koju Mladenović valjda nije uspeo da prepozna). Osim toga je sugerisao da bi bilo dobro da se cela ta scena izbaci, kao i scena „Nevidljiva ruka tržišta“.
Na sledećoj kontrolnoj probi je sa sugerisanja prešao na otvorenu cenzuru i zabranio određene reči i rečenice iz navedenih scena. Primer jednog od banalnih zahteva gospodina Mladenovića je da se u sceni koja se između ostalog bavi nasiljem na ulicama ne izgovori ime fudbalskog kluba Partizan i Narodnog pokreta Obraz, kao i ime Svetog Save i svetog Nikolaja Velimirovića. Bez želje da pravdam svoj autorski stav u vezi sa ovim primerom, želim da naglasim da sam u danima posle ubistva Brisa Tatona imao potrebu da se na najdirektniji mogući način pozabavim i pitanjem društvenog nasilja i desničarske ideologije koje cveta pod okriljem naše „demokratske“ vlasti.
S obzirom na to da sam smatrao da je otišao predaleko i da je prekoračio svoja ovlašćenja, rekao sam da prihvatam svaku dramaturšku, „pozorišnu“ kritiku, ali da nemam nameru da menjam rečenice koje imaju veze jedino sa našim autorskim stavom. Mladenović je na to (krajnje revolucionarno) odgovorio da to shvatim kao cenzuru i da sve što se čuje sa scene mora da bude „u skladu sa stavovima Ateljea 212“.

Ono što se dešavalo u tom trenutku, što ja u svojoj mladalačkoj ponesenosti emocijama nisam umeo da vidim, jesteizlazak na površinu još jednog (i za ovaj slučaj ključnog) nivoa fascinacije revolucijom i levičarskim ideologijama. Ono što mogu da kažem u svoju odbranu jeste to da mi nije bilo ni na kraj pameti da uzore tražim na tamnoj strani socijalizma, dakle ne kao posledicu fascinacije oktobarskom revolucijom, pokretom emancipacije, 1968, već staljinizimom, partijskom moći, gulazima i vremenima kada su ljudi drhtali od raznih birokratskih vladara koji imaju moć da kažu „cenzura!“. Anđelki Nikolić sam kasnije ponovio da nemam nameru da menjam stvari koje je tražio upravnik pozorišta, ali je ona na tih nekoliko izmena u vezi  s kojimasam stupio u otvoreni sukob sa Mladenovićem ipak pristala. I dalje mislim da bi bilo bolje da smo pustili Mladenovića da, ako želi, iz političkih razloga skine predstavu sa repertoara, ali razumem i Anđelkinu veru u važnost ove predstave i potrebu da se određene reči čuju sa scene Ateljea 212.

Kada je pre mesec dana na fasadi Ateljea osvanuo grafit „Filozofija palanke“ smatrao sam da je autor grdno pogrešio, da je prevideo igru koja je na delu. Verovao sam da banalnost i kič koji su postali osnova PR strategije Ateljea 212 nažalost predstavljaju normalnu pojavu u svetu u kom ljudska kreativnost ne uspeva da stvori sadržaj onom brzinom kojom ga marketing troši i obesmišljava, da to nema nikakve veze sa knjigom Radomira Konstantinovića. Ispostavilo se da nisam bio u pravu. Na kontrolnim probama predstave „Da nam živi,živi rad“ na delu je bio domaći flavour liberalizma – palanački liberalizam. Tu je došlo do tragičnog sukoba globalne i lokalne realnosti – u savremenom demokratskom liberalizmu moć je nevidljiva. Za palančanina moć nema smisla ako se ne vidi.