Mirko Sandić – čovek iz Kuće slavnih

Mirka sam upoznao jednog avgustovskog dana 1958. godine u Mostaru na juniorskom šampionatu Jugoslavije u plivanju. Od tada i počinje naše druženje koje mojim dolaskom u Beograd i Partizan prerasta u neraskidivo prijateljstvo.

Vršnjaci u životu, parnjaci u školi još tada razmišljali smo o budućnosti i kako bi bilo lepo da budemo članovi jugoslovenskog olimpijskog tima u Rimu 1960. godine, Mirko kao vaterpolista, ja kao plivač. Ta sanjarenja bila su nam pokretačka snaga da ostvarimo svoj cilj i još više učvrstimo svoje prijateljstvo. Već tada formirao sam sliku o Mirku kao sportisti i čoveku, a zatim i kao sportskom radniku, koju svih ovih 48 godina nisam morao da menjam ili korigujem. Ona je samo postajala lepša, sadržajnija i potpunija.

Mirko je kao čovek bio izuzetan pozitivac, ljudina otvorenog srca za članove svoje porodice, pre svega za kćerke Barbaru, Maju i Nataliju i unuku Nataliju čijim je rođenjem odistinski postao deda i opravdao nadimak koji je kao kapiten i najiskusniji igrač Partizana nosio poslednjih godine svoje uspešne karijere.

Plenio je svojom pojavom i dobrotom, imao je razumevanja i strpljenja ne samo za svoje najbliže, već i za sasvim nepoznate ljude što je potvrđivalo njegovu izuzetnost. Zaista retko, umeo je da se naljuti i plane reagujući na nepravdu - tada bilo je uputno ukloniti se za trenutak – kao Napulju u Kupu Šampiona kada je je na tešku sudijsku krađu i uvrede sa tribina izašao iz bazena, zgrabio prvu žardinjeru i... Tribina se "spontano" ispraznila...

Mirko je bio vanserijski vaterpolista – jedan od najboljih koje je svet imao, ima i imaće. Bio je strah i trepet za golmane i enigma za protivničke igrače – u svakom trenutku spreman da izvede neku čaroliju sa loptom i postigne pogodak i sa najvećih daljina.

Obeležio je vaterpolo doba u kojem je igrao, i zlatnim slovima ispisivao istoriju našeg i svetskog vaterpola što mu je uzvraćeno najvišim priznanjima – od mesta u Kući slavnih svetskog vaterpola do Trofeja Međunarodnog olimpijskog komiteta, dodeljenog povodom stogodišnjice olimpijskog pokreta kojem je pripadao svim srcem, učešćem na Igrama u Rimu, Tokiju, Meksiku i Minhenu, srebrnom medaljom iz Tokija i zlatnom iz Meksika, a zatim i doprinosom koji je dao kao član Predsedništva Jugoslovenskog olimpijskog komiteta, ali i predsednik Skupštine Vaterpolo saveza Jugoslavije, član Komiteta za vaterpolo LEN...

Nažalost, na mestu predsednika Skupštine Vaterpolo saveza Srbije, na koje je nedavno izabran, neće moći da pruži ono što smo od njega očekivalo. Voleo je putovanja ali još više povratke u Beograd gde su ga čekali porodica, prijatelji i sportski drugari u "Taliji" u Nevesinjskoj. Sada je otišao na put sa koga se neće vratiti. U srcima nas, njegovih prijatelja, za koje je imao mesta u svom velikom srcu, zauvek će ostati praznina...