U gostima kod Viktora

Zvao me Viktor Pavlovič nekoliko puta da dođem kod njega u Sankt Peterburg, da se prisetimo studentskih dana iz Sarajeva, da još jednom vidim Petrov grad, da se malo družimo, da setujemo za divnim vremenima koja su nepovratno prošla, makar za nas dvojicu. On onda mladi profesor, ja student. Viktor prispeo iz svog Lenjingrada, a ja iz Lisičijeg potoka.

Obojica stigli u čuveni grad na Miljacki u kome je vladala tolerancija, duh novog vremena i lepote. Oduševila nas sredinom u koju smo se sticajem mnogih okolnosti našli.

Desetak dana odmora da potrošim za Sankt Peterburg i razgovore sa prijateljem. Prava stvar. Moji se oduševiše.

***

Iz Moskve smo putovali vozom. U rano jutro stižemo na železničku stanicu. U ogromnom holu malo sveta. Po patosu leži razbacano ovde-onde pedesetak nepomičnih ljudi.

U prvom trenutku prizor me frapirao, pomislio sam da su mrtvi, ali vidim nema nikakve gužve, nema krvi, kao da ih je neko nečim uspavao.

Uđoše dvojica grmalja, prvog do vrata podigoše i odneše. Ja za njima. Napolju ih čeka autobus. Jednog po jednog unose u autobus i postavljaju u sedišta. Rekoše mi, da su to Finci dolazili na vikend. Tamo kod njih je zabranjeno opijanje. Mnogo im se sviđa ruska votka i makar jedan vikend totalne otkačenosti i zaborava od civilizacije i uređenog života.

***

Obradova nam se i Tatjana Grigorijevna. Jedva je poznadoh. Nisam je video dvadeset godina. Moju ćerku grle kao svoje rođeno dete.

Neumorni Viktor nas svuda vodio. Negde sam nekad bio, a negde bogami i nisam. Trebalo bi mnogo više vremena, da se obiđe, vidi i da nas oduševi sve što je vredno pažnje u ovom velikom gradu na severu Evrope.

Duge šetnje pored Neve i prisećanja s neizbežnom setom. Prebiramo po sećanju sarajevske dane, bezbroj pitanja, šta je sa ovim, znam li šta o ovome, ko je umro, ko je poginuo. Prisećamo se mnogih; Nazifa, Radomira i Slavka iz Pljevalja, Branka Tošovića i Tatjane Šeremetjeve, Malika Mulića iz Zagreba. Divne skupine srećnih ljudi u srećnom vremenu.

Dvorci Petrograda, muzeji, galerije, spomenici, crkve, predivne fasade starih zgrada, kilometri i kilometri jedinstvenih gvozdenih ograda pored velike reke, traju i oduševljavaju prolaznike stotinama godina.

Nezaobilazni Ermitaž. Ne zna se da li je lepši spolja ili iznutra. Koliko bogatstva i lepote na jednom mestu. Nagomilalo se toga dosta od davnih vremena. Neprolazni su ti pokazatelji civilizacije, čovekovog napredovanja i neobjašnjivih težnji da dosegne večno i neuhvatljivo, da se pobedi prolaznost i ovekoveči lepota. Dela ljudskih ruku, uma i fantazije, nabavljana sa svih strana Rusije i sveta, iz mnogobrojnih carevina i kraljevina, iz različitih vremena i epoha, sa raznih putovanja i ratnih pohoda. Posetioci izlaze očarani onim što su videli i razočarani činjenicom da bi im trebalo nekoliko godina da vide sve eksponate Ermitaža.

***

Vraćajući se sa izleta iz Narve u Estoniji, svratili smo u neko selo gde živi Viktorova majka, učiteljica u penziji. Imala je veliki stan. Doček je bio carski. Vidi se da se nadala gostima.
Tu nam je Viktor ispričao kako je Hruščov želeo da prečicom uvede sovjetsko društvo u komunizam. On je naredio da se po selima naprave petospratnice, da sve seljake smesti u stanove i na taj način ubije nekoliko muva odjednom; da približi grad i selo, da urbanizuje selo, da štale odmakne daleko od solitera i ne znam šta li još. Ali se pojavio praktičan problem, seljak ne može da muze kravu na kilometar daleko od solitera, zato su počeli da vezuju krave za gelendere i stepeništa oko solitera i tako zgrade i parkovi oko njih više nisu ličili ninašta.

Tatjana Grigorjevna je sa Nadeždom i Jelenom pošla na izložbu Šilova, a Viktor Pavlovič i ja do jednog profesora, da malo popričamo o književnosti i istoriji. Ne može bez politike ni ovde.

Stigosmo i do Staljina. Kažem da me iznenadilo da ga u Rusiji još uvek toliko uvažavaju. Cela Rusija je pre neku godinu birala najznačajnije ličnosti svoje istorije. Staljin je zauzeo visoko drugo ili treće mesto. Oni smatraju, da Staljin i nije bio tako loš, da su mnoge i ranije, u Lenjinovo vreme, pobili. Naročito im je žao buržoaske inteligencije. Posavetovaše me da ne izvlačim brzo zaključke. Rekoše mi da se zainteresujem za Solženjicina, a da ne diram Staljina i staljinizam.

Za sve njih to je tema o kojoj ne žele da razgovaraju, kao da se boje da će pustiti svetog duha iz boce, duha Staljina koji će ih sve kazniti i svima reći: Ne dirajte me, ja nisam kriv. Oni pričaju da Staljin nije znao, šta se oko njega događa. Kao on nema nikakve veze sa ogromnim birokratskim aparatom, sa svim tim tajnim i javnim milicijama i službama, kao da je on dobri Bog koji nije zna šta se čini u njegovo ime.

Ubeđuju me da je Staljin radio onako kako je umeo i znao i da ničeg lošeg u tome nema i ne može biti, on je na svoj način štitio socijalizam i sovjetsku zemlju, pritom nije je loše branio, čuvao i izgrađivao. A sada se pojavljuju tamo neki pisci i publicisti da grde i opanjkavaju zemlju sovjeta i tog genija.

(/slika2)Na putu iz Petrograda za Kijev (koji je odavde udaljen 1170 km), na šezdesetak kilometara nalazi se selo Vira, koje je imalo sreću da u njemu zakratko boravi veliki Aleksandar Sergejevič Puškin. U njegovo vreme, to mesto je bilo poštanska stanica za diližanse, u kojoj su umorni putnici, kočijaši i konji nalazili malo mira, hrane i topline. I tuda naiđe neki mladi plemić-oficir i primeti lepu Dunju, kćer staničnog nadzornika. On se kobajagi razboli, ostane nekoliko dana da ga Dunja leči, pa sa njom pobegne u svoj dvorac u Petrograd. Stanični nadzornik pođe da traži kćer, i nađe dvorac tog plemića, ali ga sluge ne pustiše da uđe unutra. Vrati se čovek u svoju Viru i tu ubrzo umre od tuge za ćerkom. Prošlo je mnogo godina i seljani su u čuđenju gledali kako se neka mlada dama sa troje lepo obučene dece zaputila put seoskog groblja. Put nisu morali da joj pokazuju, znala ga je.

Tako je Puškin opisao taj događaj u priči ''Stanični nadzornik''.

A danas postoji obnovljena i adaptirana u muzej, ta stanična postaja u Viri. Stvarnost umetnosti je na jedinstven način povezana sa stvarnošću života. Bio je to prvi muzej u Rusiji koji je podignut književnom junaku. Sa asfaltnog puta, prošavši kapiju vi ulazite u ambijent s početka 19 veka. Desno od ulaza u prostrano dvorište (slično starom dvorištu nekog uzornog srpskog domaćina) nalazi se soba staničnog nadzornika. U njoj sve kao nekad; sto, stolice, knjiga za evidentiranje gostiju, krevet na kome se nadzornik odmarao, u produžetku Dunjina soba, dalje se nastavlja konjušnica i prostorija za konjsku i drugu opremu, zatim je tu kovačnica i potkivačnica, toranj za vatrogasnu brigadu, pa antikvarnica-starinarnica, muzej. Tu se čuvaju predmeti onog doba, Puškinovog doba, pokloni raznih dobrotvora.

Tu je još i izložbena soba zastare poštanske veze, telefone, pisma i ostale potrepštine za nekadašnju poštansku službu.

Planirano je da proradi konjušnica, škola jahanja, da se nabavi nekoliko konja, da se aktivira kovačnica, potkivačnica, da se udahne život i sve bude kao nekad, da se sačuva jedan kutak sa duhom starine, da se ne zaboravi kako je nekad bilo.

Tu nađosmo pravu krčmu, dobra jela, ukusna pića, sve posluženo u starim loncima i posudama, sve u starom ambijentu i svega dosta, i previše.

Nije loše osetiti malo ambijent i život sa početka 19 veka, tek toliko da se ne uobrazimo, da nam do svesti dođe da smo svi prolazni, da smo trenutni putnici na toj večitoj stanici, da je i u ondašnjem životu bilo mnogo lepote..

Danas sve to deluje kao najstvarnija stvarnost, taj spoj umetnosti, života i mašte restauratora, stvornost koja ulazi u albume naših sećanja sa tih dalekih putovanja kao nešto što je tačno tako bilo, bez dileme i sumnje. To je ta nova stvarnost. I što bi Gabrijel Garsija Markes rekao stvarnost je ono što je u našem doživljaju i sećanju, ono kako je mi vidimo, a ne ono što ona stvarno jeste.

Sve to na kraju ostavlja pomalo sete kad iznova pročitate Puškinovu priču i sedite u postaji kod staničnog nadzornika u Viri.

Ovuda je prolazio Puškin poštanskim kolima ili sankama, kada je putovao na jug, na svoje imanje. Na samom ulazu u poštansku stanicu, nalazi se časovnja (crkvica). Kažu da se kovčeg sa mrtvim Puškinom tu zaustavio kada je otpravljan na večni počinak u Mihailov-skoje. Crkvica je danas doterana i prilagođena staroruskoj drvenoj gradnji onog vremena.

***

Dođe vreme da se rastajemo. Naši domaćini se spremaju za let prema Sibiru, na obalu reke Oke, u grad Barnaul, na odmor kod prijatelja. Pozdravismo se osamnaestog jula. Bilo im je žao što se rastajemo. I nama. Bilo je i suza.

Sledećeg leta bi trebalo da se nađemo u Sarajevu. Voleo bih, ali čisto sumnjam. Kažu da to više ne liči na onaj grad koji mi znamo iz studentskih dana.