Stečaj za farmu

Prvo je, valjda, bilo sedam stotina hiljada, pa osam stotina hiljada, pa milion; onda je bilo milion i po, pa dva, a zatim tri miliona. Uskoro može biti četiri, pa pet... Na kraju niko neće apstinirati, svih sedam i po miliona građana Srbije gledaće uveče nekoliko celebrity kako se guše u smradu, alkoholu i neradu, kako spletkare i podmeću, kako su spremni na „ljubav” i „mržnju” samo da bi se domogli što boljeg SMS rejtinga i produžili svoj boravak u zemlji dembeliji.

Svako veče sve je više razgaćenih građana koji se okupljaju oko ekrana da testiraju odvajkada poznati model „nema ’leba bez motike”, ubeđeni da je u tranziciji moguće i obrnuto. Kao u Rači, na primer. „Farma” postaje najprihvatljivija, skoro nezamenljiva, društvena vrednost kako raste količina nerada među „farmerima”. Tako kažu piplmetri. Kad god onaj čika sa strogim brkovima (koji u ime preduzeća zvanog „zadruga”) obilazi „farmu” zatičući sve veći – nerad i javašluk, sve veću količinu kravlje i magareće balege, bolesne krave koje se hrane senom sa ekserima i poje bunarskom vodom, a ne izmuzaju baš kao u onom nesrećnom PIK „Zemun” koji su „tranzicioni farmeri” pokrali i oterali u stečaj. Ekonomisti bi za „farmu” rekli – firma u rasulu i zrela za stečaj.

Preduzeće zvano „zadruga” slika je i prilika svakog srpskog društvenog preduzeća bez gazde. Čak su sličnosti frapantne sa pravim propalim preduzećima – kad je „farmi” neophodan repromaterjal (hrana za radnike i stoku), ona nije sposobna da ga nabavi ni naturalnom (barter) razmenom, jer „farmeri” više ništa ne proizvode. Nema sira, mleka, nema rukotvorina... Zato su „farmeri” počeli pred TV kamerama da kradu i otimaju na improvizovanoj pijaci pred očima zaprepašćenih statista seljaka.

Možda bi neko usred „bolne” srpske tranzicije morao da potraži ozbiljan odgovor zašto sve više ljudi postaje fascinirano „farmom”. Da li zato što su u beznađu? Ne bi se reklo. Da li je to zato što tamo sede i „rade” neke poznate „face”, pa je radoznalost prevagnula? Možda, ali ne mora da znači. Ili zato što nam skrivena kamera otkriva njihovu intimu, emocije, lažni moral, pravo lice? Pa dobro, svi ljudi na Zemlji uživaju u tome. Najgore bi, međutim, bilo da sve više ljudi gleda „farmu” jer im je to prihvatljiva društvena vrednost i krunski dokaz da ipak „ima ’leba bez motike”. Ali, da nije možda san svake majke da pošalje ćerku na „farmu” da nauči „zanat” pa da se posle lakše snađe u životu?

Čini mi se da je neko nekad, na početku ove tranzicione sapunice, kao opravdanje za njeno postojanje naveo širenje tradicionalnih srpskih vrednosti. Da li je tradicionalna srpska zadruga počivala na neradu, opijanju, lenstvovanju, spletkarenju, podmetanju, mržnji, lopovluku...? Ako nije, zašto onda piplmetar kaže da zgubidan kao društvena vrednost danas postaje „predmet obožavanja” širokih narodnih masa.

Ne bi se moglo reći da je to beznađe.

To se Srbijom širi miris sa „farme”.