Dženis Džoplin je bila zver

Kao klinka, Melodi Gardo je svirala animir muziku za džeparac u lokalnom klubu. Maštala je da postane modni dizajner. Vozila je bicikl kada je udarac džipa na raskrsnici prikovao godinu dana za krevet. Izgubila je pamćenje, osećaj za vreme i prostor, mogućnost govora i sporazumevanja.

Mozak je tražio nove puteve. Počela je da svira gitaru i piše pesme. Iz kreveta je izašao maksi singl „Some Lessons: The Bedroom Sessions” i ubrzo, kao u bajci, stigla je ponuda za prvi album „Worrisome Heart”. Svet ju je čekao. Na scenu je ušla sa štapom, polako, nogu pred nogu. Nosila je tamne naočare – kažu da joj još uvek smeta svetlo. Onda je sela za klavir, spustila ruke nežno na dirke i zapevala glasom kao iz raja. Romantika je opet u modi.

– Moj deda je imao divan glas – kaže naša sagovornica Melodi Gardo, na početku ekskluzivnog razgovora za „Politiku“. Pevao mi je pesme poput „Catch a Falling Star”, Perija Komoa, „You Are My Sunshine”, kao i polke. I majka je pevala, kao i tetka. Nije baš bilo sjajno kad bih se ja pridružila, pošto sam se plašila muzike. U nekim krajevima Amerike ljudi su jako rezervisani – ne pevamo, čak i ako smo srećni, podsećamo na male tužne ptice pevačice. Kad sam prvi put došla u Evropu, ljudi su pevali na ulicama, a ja sam pomislila: „Ovo je smisao života!” I sada pevam sve vreme.

Koliko su vam deka, Austrijanac, i baka, Poljakinja, pričali o Evropi?

Nisu uopšte pričali. Preživeli su Veliku depresiju, što bi se verovatno moglo porediti sa osećanjima ljudi koji su preživeli holokaust. Kad prođete kroz nešto bolno, ne želite da pričate o tome. Kad bih tražila da pričaju, baka bi me pitala: „Zašto te to zanima? Želiš da te rastužim? Ne, nastavi da se igraš sa svojim igračkama.” Dakle, to je bilo pomalo zaključano, ali, poput foto-albuma, kada bi nam se životi samo svodili na sitnice iz našeg sećanja – one ionako nisu toliko značajne. Suština je u tome da se ide napred.

Prilično rano ste počeli da nastupate u klubovima...

Sa 16 godina, svakog petka i subote, po četiri sata. Iskreno, ja sam tu bila nebitna. Ali, dobro je da sam brzo shvatila šta znači biti pred ljudima koji čekaju da budu zabavljeni. Ako nisi analizirao ljude i pravio brze procene, ne na snishodljiv način, nego da bi shvatio šta treba da uradiš da bi im udovoljio, nisi dobijao napojnice. Dakle, ako je u pitanju starija publika, sviraš stvari iz 30-ih, 40-ih i 50-ih, a ako je mlađa, stvari iz 80-ih. Mislim da sam imala oko 140 kompozicija u glavi. Više ne, ali tada – da.

Da li ste već slušali, ili svirali džez u to vreme?

Ne baš. Imala sam isto osećanje koje ima većina ljudi – da je to muzika za liftove, što je strašno. Potom me je najpre opčinila bosa nova – Sten Gec, Kaetano Velozo, Žoao Žilberto, Gal Kosta... Zatim Mingus i Majls, pa starija imena, poput Đanga Renara.

Našao sam tu listu na vašem MySpace profilu. Na njoj su i Dženis Džoplin i Elvis Kostelo...

Kod Dženis je postojala ta nepomirljiva agresija koja je delovala kao da je neko pustio lava iz kaveza. A takva sloboda je retka kod umetnika. Često se previše plašimo novog koraka, pa ne oslobađamo ono što imamo. A ona je bila zver. Volim njenu muziku, glas, dušu, način na koji je išla kroz život „sto na sat”. Kostela sam prvi put čula na albumu „My Flame Burns Blue”, otkrivajući tako i aranžera Vinsa Mendozu – nikad ranije nisam čula da se zvukom barata na taj način, poput talasa na obali. Bilo je prelepo. Zaljubila sam se u Elvisovu prirodu, ali, što je još važnije, i u ono što Vins radi. Mislim da je lepo imati više od jednog žanra među uticajima, jer, ako ste mudri, „skinućete povez” i shvatićete da je sva muzika povezana. Iz bluza se iznedrio džez, u džezu smo imali bibap, hardbap i free jazz, a onda je Elington 1971. godine sa ritmovima u „The Afro-Eurasian Eclipse” bio na pragu hip-hopa 80-ih! Pa, vidi se kako je sve jedna tečna linija, vodeni tok. Menja oblik i dubinu, ali ipak sve dolazi iz istog izvora inspiracije. Ja volim da slušam raznu muziku i obično se ljudi iznenade kada vide moj iTunes jer tu ima svega.

Tri vaša koncerta kojima sam prisustvovao u poslednjih godinu dana bila su potpuno drugačija u pogledu orkestracije i aranžmana. To je prilično neobično...

Nedavno sam u Lisabonu otkrila restoran sa neverovatno ukusnim školjkama. Toliko mi se dopalo da sam se sutradan vratila i naručila isto. Ali, nije bilo isto – uzbuđenje te preplavi samo kada nešto prvi put okusiš. Slično je i sa muzikom. Ako prežvakavaš formule koje si ranije ustanovio, osuđen si na kontinuiranu dosadu, baš kao i publika. Ja sam bila bliža staroj školi, po kojoj na koncertima treba da ponavljaš ono što si snimio na albumu. A kada nismo sebi mogli da priuštimo orkestar na putu, tri meseca sam plakala pitajući se „gde su nam gudači?”, pa sam konačno shvatila da treba da zaštitim umetnost i krenem dalje sa onim što imam. Sada živim za promenu, što je jednako osvežavajuće kao kada pustiš kosu, pa je skratiš. Umetnik se razvija, drugačije čuje stvari.

Najbolji primer za to je epizoda sa prošlogodišnjeg festivala North Sea Jazz, kada je onoj devojci zazvonio mobilni telefon usred vašeg nastupa...

Da. To je bilo urnebesno. Zazvonio je neposredno pre pesme „Baby I’m a Fool”. I meni se to dešavalo – bila sam u pozorištu, zazvonio mi je telefon i predstava je stala, svi okolo su bili zlobni, ali, po meni, od zlobe nema nikakve vajde. Dakle, meni se posebno svidelo što se to desilo baš tamo, u toj lepoj, velikoj sali Darling, u kojoj su svi bili tako uštogljeni. A onda nas je to iz krute elegancije prevelo u sirovu komediju.

Molili ste je da se javi. Rekli ste joj da nema smisla da dečko čeka.

Da, i ubacila „svaki put kad čujem tvoj telefon” u moju pesmu. Sigurna sam da se postidela, ali nadam se da je nije pogodilo. Poželela sam da je upoznam...

... i zahvalili joj što je te večeri bila vaša muza. Sada promovišete novi album „My One and Only Thrill”. Da li ste osećali pritisak da morate da nadmašite uspeh prvenca?

Ako počneš tako da razmišljaš, onda sve radiš naopako i integritet tvoje umetnosti ispašta. Izazov je bio da mozak potisne činjenicu da su okolo kritičari i publika i da se misli usmere na pitanja: „šta čujem?”, „gde sam trenutno?”... Na albumu „Worrisome Heart” dominirao je intimni zvuk za posle ponoći, a sada sam radeći na pesmama čula nešto grandioznije – tako je došlo do angažovanja Vinsa Mendoze i gudača. Takođe je bilo puno istraživanja kroz liriku, igara reči i muzičkih igara sa rečima, više emotivnog sadržaja i poetike, da bih videla koliko daleko može da me ponese osećanje. Producent Leri Klajn je bio veoma fleksibilan i opušten, snimanje je proteklo veoma zabavno.

Da li je teško odmeriti koliko treba dodati nekoj pesmi, a koliko oduzeti?

To je poput slikarstva. Ako imaš pristup svim bojama, ne znači da treba sve da ih koristiš. Uzećeš one koje imaju smisla na tvojoj putanji. Jedna francuska poslovica glasi: „Muzika koja ne slika samo je buka”. Muziku stvaraš kao kad pleteš čipku. Neki delovi su jednostavniji, neki zamršeniji, ali na kraju to mora da čini logičan, povezan i lep kalup. Ne postoji formula kad je nečeg previše, a kad premalo, prosto moraš da slušaš. Meni su lirika i vokal najbitniji. A onda oko tog vlakna imate trubu, saksofon, bas, gitaru, klavir, pa bubnjeve i gudače... Postojala je opcija da radim sa Metropole Orchestra, ali fokus bi se pomerio na dualitet između muzike i orkestra, što nisam baš želela – gudače sam čula samo kao podršku da se pojača emocija. Na kraju se miks sveo na smanjivanje gudača i pojačavanje vokala.

U pesmi „If the Stars Were Mine” naglasili ste tri reči koje obeležavaju ceo album – ptice, zvezde i svet.

Izgleda da nikad ne otkriješ sebe kao kada daš svoje delo nekom drugom – do sada nisam shvatala da sam to radila. Ali, kada vratim film, klavir u mom stanu u Filadelfiji stoji tačno između dva prozora, prema jugozapadu. Pod određenim uglom, ako bih sedela dovoljno nisko, grad bi nestao, i sve što bih videla bila su jata ptica, kretanje oblaka i zalazak sunca. I svet koji se okreće. Bila sam bolesna skoro tri meseca u vreme dok sam pisala, pa izgleda da je to bio veliki izvor inspiracije – napisala sam sebe kroz album. Zanimljivo.

Koji je vaš omiljeni klavir?

Birati omiljeni klavir je kao birati omiljeni cvet. Privržena sam Steinway jer ume da prede kao mali lav na bas dirkama. To je nešto što imaju samo stari, ručno izrađeni modeli. Ali svaki klavir koji peva, na kraju krajeva, proizvodi tačno ono što ti treba.

Basista Ken Pendergast i bubnjar Čarli Patijern ključne su figure u vašem muzičkom okruženju. Opišite mi saradnju sa njima.

Oni su posebni momci jer sviraju sa puno srca i apsolutno bez ega. Stalno eksperimentišemo, kao hemičari. Počneš s jednim elementom, dodaš drugi, pa treći, dok ne nađeš ono pravo. I nadaš se da neće da eksplodira. Ili, oduzimaš – zahvaljujući njima otkrila sam divne spotove Džuli London na sajtu YouTube, samo u pratnji kontrabasa. Jednostavnost dizajna može da bude veoma bogata, sa pravim muzičarima.

Preživeli ste tešku nesreću iz koje vas je izvukla muzika. Danas ne propuštate priliku da o tome stalno pričate.

Lagala bih ako bih to prećutala. Da me jedan doktor nije sreo i rekao mi za muzičku terapiju, ne bih sada bila ovde. Verujem da treba da dodiruješ živote drugih, da prigrliš osobu pored sebe i pomogneš joj, ili da ona pomogne tebi. O mogućnostima muzike trebalo bi više da se zna, i ja se osećam ugodno i ponosno pričajući o tome. A ljudi mi pišu svakodnevno, govore mi kako primenjuju terapiju i kako napreduju. Za šta drugo služi život, ako ne za uzdizanje drugih? U budućnosti bih volela da vodim neku ustanovu ili školu. Znajući da imam nešto malo znanja i iskustva, moje je da ga delim.

Vojislav Pantić