Iz livnice se ne vidi more

Iz livnice se ne vidi more. Ne vidi se ni banja. Dobro, ne vidi se ni sunce. Ulaz u livnicu zjapi kao crna rupa i svakog jutra usisava Zorana Arsića u pogone koji su tek nešto manje jezivi od grobnice. Zoran je izašao iz grotla negde oko podneva. Preko puta ulice čekale su ga supruga i ćerka, da im da neki dinar. Zoranove oči se teško navikavaju na sunce, ali bar može da pogleda u pravcu zvezde kada zalazi. Zoran se, međutim, odavno pomirio sa tim da nikada neće videti more. Ni on, ni njegova žena, ni njegove četiri kćeri.

Odvukao sam ga do kafane „Kod Nade”, ukrao mu 20 minuta od radnog vremena, jer mi portir livnice rakovičkog IMR-a nije dozvolio da uđem u pogone i razgovaram sa Zoranom i njegovim kolegama. Poslovodstvo fabrike strogo zabranjuje posetu livnici i nekada slavnoj fabrici traktora. Ranijih godina, povodom proslave Prvog maja, čekale bi me crvene zastave, gazio bih pored uređenog travnjaka i slušao samoupravne ode o novim proizvodnim rekordima, rastu izvoza i produktivnosti. Rakovičkim Alijama Sirotanovićima na grudi bi kačili značke sa srpom i čekićem, oni sa gigantskim radnim stažom gledali bi u tanke „seiko” satove, koje im je direktor vezivao oko podlaktice, a hor osnovne škole pevao bi „…da nam živi, živi rad”.

„Kod Nade”, u birtiji koju bi, da je živ, Živojin Pavlović iskoristio za neke od kadrova iz faze crnog talasa jugoslovenske kinematografije, radničkom utočištu u koji svraćaju na čašu vinjaka ili piva, Zoran pada na stolicu. Hipnotisano priča da ustaje u četiri ujutru, vraća se u selo pored Ibarske magistrale oko tri, onda radi na njivi do mraka, pa se skljoka u krevet. Takva je njegova životna pokretna traka dve decenije. „Puknem krajem meseca, posvađam se sa ženom, izderemo se jedno na drugo, pa onda u zoru Jovo nanovo. Ona radi u dragstoru kod privatnika, nema ni 15 minuta da pojede nešto. Pre neki dan samo što se nije onesvestila, za dvadesetak hiljada dinara mesečno”.

Umesto ruskog ruleta, rakovički metalci igraju rakovički tablić. U toj igri nema pobednika, oni žive na recke, ispisuju ih svakog božjeg dana, i to je jedino pravilo u rekvijemu za šljakere. Hrane se na odloženo kod Miškovića, piju na crtu kod Nade.

„Zaradim 30.000 dinara ako radim svake subote. Kupim markice za prevoz ćerkama, platim im račune za mobilni, jer moram da znam gde su svakog časa. Onda platim struju. Hvala bogu da živimo na selu, inače bismo završili u kontejnerima”. Takav je Zoranov završni račun. Ipak je ispao rasipnik. Naručio je „lava”, iako se oseća kao jagnje. Ne gleda vesti, ne čita novine, boli ga baš za politiku, ne istražuje ko je kriv za to što je nekada moćni rakovički metalski basen, koji je zapošljavao oko 25.000 radnika, završio na otpadu tranzicije.

„I vinjak piju na odloženo”, kaže mi Nada, udovica koja je pre tri godine otvorila kafanu, angažovala pevaljku Gocu Struju sa Miljakovca. Peva uglavnom o promašenom životu. Ona je rakovički primer uspešnog prestrukturisanja. Nada pokazuje debelu ukoričenu svesku sa imenima dužnika. „Toliko je bedan pazar, da me izbegavaju i reketaši”.

Šta se danas smatra radničkom klasom? Krupni čovek u masnom teget kombinezonu pored struga, noćni čuvar u tržnom centru ili besni, gladni i očajni, koji su iskusili zakone divlje balkanske tranzicije novih vlasnika: kad kupiš fabriku, ti im ne daješ 12 plata godišnje, i trinaestu za Božić, kako su navikli oni mekušci i emotivci, zapadni kapitalisti – već dobro znaš ovdašnje tajne protoka vremena: da je jedan mesec dug kao godina, pa se ponašaš socijalno odgovorno i nagrađuješ šljakera sa jednom platom godišnje.

Taj darvinistički konsenzus je nastao kada se ovdašnja vrsta tajkun oplemenila neoliberalnom ekonomskom misli. Druga vrsta u ovom postkomunističkom lancu ishrane, oni kojima pripada Zoran, od kojih su digli ruke Svevišnji i Darvin, posle višegodišnjeg opstanka na hlebu, vodi i bensedinima, prilikom evolucije u bića željna mesa, pa makar to bila i pašteta, podizali su bune, sekli prste, blokirali saobraćajnice, pretili da će regulisati saobraćaj i ispred Nemanjine.

Moćne rakovičke fabrike, poput DMB-a, „Rekorda”, „Jugostroja” i donekle „Industrije motora Rakovica” i „21. maja”, nisu iskoristili svoju šansu.

Sekretar grupaciju za metalsku industriju, mašinogradnju i brodogradnju Privredne komore Beograda Simo Bobić je nostalgičan: „Kada se ’21. maj’ bunio, celoj državi su se tresle gaće”. U Rakovici još proizvodi IMR, fabrika traktora koja se nalazila u senci nekadašnjeg giganta IMT. Sada radi više od 700 radnika. Njihov traktor je dobar za Egipat, Keniju i Kongo. I za RS, gde od Mileta Dodika imaju subvenciju od 1.000 evra. IMR-om još upravlja država.  

Šef obezbeđenja zabranjuje ulazak u fabriku, a direktor ne želi da me primi, obaveštava portir. Opominje da radnici mogu da daju izjave samo u društvu direktora. Nikome se više ne tresu gaće kada zaurla Rakovica. Nekoliko metalaca prolazi i saginje glave.

Miši Đurčiku je podignuta. Pre tri godine je uzeo otpremninu, 3.300 evra. Kada se zaposlio, mašine su urlale, hale su se tresle, od nekoliko plata je kupio „fiću”, letovao u Hrvatskoj sa ženom jednom godišnje, a sin dvaput. „Tada sam kupovao televizore, sada nemam za pretplatu. Nije se strahovalo od otkaza, jedva se čekalo da kolega ne dođe na posao, pa da radiš i na njegovoj mašini”.

To je bila radnička klasa, onakvu kakvu pamtimo iz doba diktature. Nisu smeli da laju protiv Tita i partije, ali su bili puni ko brod, do 1979. godine, svaka druga porodica je kupila automobil. Onda je brod potonuo, pa su mogli da laju koliko hoće, ali pas nije imao zašta da ih ujede.

Politička elita je strahovala da ne kresne neka varnica iz „crvene Rakovice”, da radnici ne shvate baš bukvalno da fabrike pripadaju njima. Shvatio je to i Slobodan Milošević, kada su iz Rakovice na traktorima i kamionima krenuli ka saveznoj skupštini, da skandiraju njegovo ime. Miša je bio među njima.

„Sledio sam se kada su mašine utihnule. Sada je to redovno stanje”. Ali, on ne drži Slobinu sliku u svojoj sobi, kao Nada, na centralnom mestu svoje birtije, ili Mile Lukić, četrdesetdvogodišnji vodoinstalater koji sada radi za privatnika i kaže:

„I kučići žive bolje od nas. Sada će onoj sirotoj keruši Mili kupiti proteze od 2.800 evra, a pogledajte koliko invalida nema para da kupi štake”. Mile je nostalgičan prema devedesetim, jer je to bilo njegovo zlatno doba: prodavao je benzin pored pumpe na Autokomandi i zarađivao po 100 maraka dnevno.

Miša pored ikone u svojoj sobi čuva fotografiju jednog drugog arlekina, koji je hodao po klizavoj balkanskoj žici. Maršal Tito je njegov prvi svetac, Sveti Nikola je tek drugi, jer je u epohi onog prvog, živeo kao u raju. Nije siguran da će ga, u životu posle života, tamo odvesti onaj drugi.

„Današnja vlast može samo da mrzi Tita. Neće da kupuju strugove, ne shvataju da je spas u proizvodnji, nego zapeli da kupuju kompjutere. A ja ne pamtim da smo živeli bednije”, priča Miša, kandidat za lidera obnovljenog ludističkog pokreta. U Rakovici se zaista odvija rimejk istorije. Živi se kao u doba parne mašine.

Ali, radnička klasa, ili njeni restlovi, uvek su bili samo oruđe za dolazak ili opstanak na vlasti. I Broza, i Miloševića, i postoktobarskih demokratskih vlada. Sociolog mr Nada Novaković, koja izučava uspon i (ras)pad radničke klase, podseća da je Milošević najpre iskoristio radnike, a zatim ih pretvorio u razmrvljenu, osiromašenu, marginalnu grupaciju.

„Propadali su ili su privatizovani veliki društveni kompleksi, firme koje su bile stubovi opstanka gradova fabrika. Posebno je stradao metalski kompleks, tekstilna industrija i fabrike koje su poslovale u bivšim republikama. To su upravo „jezgra” klasične radničke klase. Njihov položaj je sada sličan radnicima kapitalističkih zemalja krajem 19. veka”, napominje Novakovićeva.

Ona ukazuje da su brojni sindikati i partije svih ideoloških boja odavno zanemarili radnike. „U poslednje vreme je to najuočljivije, pa Prvi maj mogu da slave političari, sindikalni lideri, tajkuni a ne radnici Srbije. Prvima pripada društvena moć, podrška sveta i budućnost. Radnici su samo „kolateralna šteta”, tamna strana srpske tranzicije, autsajderi na društvenoj sceni”.

Postoji, naravno, i ona škola ekonomske misli koja radnike smatra neopevanim lenčugama sa nasleđenim navikama maminih maza iz onog doba kada su kupovani polutkama ili dozvolom da u slobodno vreme na crnoj berzi prodaju benzin, kao Luka. Prema toj doktrini kaubojskog kapitalizma, radnička klasa kardeljevski istrajno veruje da živi u buržoaskom sistemu samoupravnog tipa, probaće da prevare Korejce i državu u Rači Kragujevačkoj, pa da uzmu otpremnine i opet se vrate na posao. Pokušaće da pritisnu i vladu u Kragujevcu, pa da sede kod kuće i primaju punu platu, a kada ih zovu da seku šume po planinama i zarade 1.000 evra mesečno, žaliće se na visinsku bolest i buku motorne testere.

Kako god bilo, radnici neće zapevati na uranku. Bilo bi glupo da kvare atmosferu dok im se i ovog 1. maja drži opelo.

Aleksandar Apostolovski

----------------------------------------------

Statistika

• U SFRJ je od 1974. do 1977. godine posao dobilo 850.000 ljudi. U Srbiji je 1980. godine zaposleno čak 600.000 ljudi više nego 1974.

• Od 1974. do 1977. godine standard je povećan za 25 odsto, a realna primanja za 36 odsto. Štedni ulozi su tih godina rasli po stopi od 30 odsto godišnje.

• U zapadnim zemljama se za zakupninu stanova trošilo i do 35 odsto porodičnog dohotka radnika, dok je u Srbiji, 1979. godine, četvoročlana radnička porodica na stanarinu trošila svega četiri odsto dohotka.

•Od početka 2009.do danas bez posla je ostalo oko 250.000 radnika. Još toliko zaposlenih je izgubilo posao od 2001. do 2008. godine. Samo u metalskom kompleksu otkaz je dobilo više od 100.000 ljudi

----------------------------------------------

Kako je propao „dogovor s narodom”

„Masovno učešće radnika u petooktobarskim promenama 2000. bilo je izraz beznađa, sveopšteg siromaštva i očaja, što je nova elita protumačila kao „dogovor s narodom”, pristanak na reforme i ubrzanu tranziciju. Niko radnicima ni građanima godinama nije pominjao da se to svodi na privatizaciju, brzo bogaćenje stare, odnosno nove elite od tri do pet odsto stanovništva i masu siromašnih i mahom nezaposlenih ljudi. Posle jedne decenije reformi, sada imamo interesno blisku političku i ekonomsku elitu i od radnika otuđenu sindikalnu elitu. Radnici su novi najamnici, bez prava koja poseduju radnici u EU i razvijenom svetu”, napominje Nada Novaković.

----------------------------------------------

Karlov ugao

• Prvi maj je kod nas Dan žrtava tranzicije.

• Pljunimo u šake i dohvatimo se – transparenata.

• U Srbiji praznik rada pada 1. aprila.

• Pravo pomirenje će biti tek kad se tajkuni izvine radnicima.

• Samo se jaganjci vesele krizi.

• Šačica radnika ima svoj praznik, a milioni nezaposlenih nemaju svoj.

Dragutin Minić