Kad zaboli zub stiže venčanica

Avanturistički duh odveo je početkom devedesetih godina prošlog veka Borivoja – Borka Urbanovića, stomatologa iz Bora, u daleku Venecuelu gde je u gradu na ušću reka Orinoko i Karoni, Puerto Ordasu, otvorio privatnu stomatološku praksu. „Na crno”, naravno. Bez penzionog i zdravstvenog osiguranja, posle nešto manje od pet godina odlučio je da se vrati u Srbiju. I baš nekako u to vreme, kako to već sudbina ume da namesti, ispred lifta u zgradi u kojoj je živeo, sreo je Ines de Los Anheles Viljegas, sa kojom će petnaestak godina kasnije na ceremoniji kolektivnog venčanja 9. maja svečano položiti bračni zavet. A glavni gosti biće njihove tri ćerke – Orijana Natali, Anđela i Aleksandra.

– Upoznali smo se u zgradi u kojoj smo oboje živeli. Ja sam se vraćala sa pijace natovarena kesama. U ruci sam imala i lubenicu i dinju i bilo mi je prilično teško sve to da držim. Borko je stajao ispred lifta i ponudio mi pomoć koju sam ja odbila. Ne slušajući šta mu govorim, uzeo je kesu i lubenicu, ušao sa mnom u lift, došao do mog stana i ušao u njega kao da je njegov a ne moj. Stavio je lubenicu na sto, kesu na pod i … izašao. Ostala sam bez reči – smejući se prepričava njihov prvi susret Ines koja je tada radila kao carinik.

Sledeći susret desio se jednog nedeljnog popodneva zbog nepodnošljive zubobolje koja je Ines naterala da potraži zubara. Pitala je komšije da li znaju nekog zubara koji radi nedeljom a oni su joj rekli: „Pa, stanar sa sedmog!”

– Otišla sam i na vratima se pojavio onaj isti čovek koji mi je bez pitanja ušetao u stan. Visok, u šorcu, bez majice. Uplašila sam se. Svašta mi je prošlo kroz glavu. Znate, mi smo malo drugačiji od vas. Niski smo, tamne puti… Nisam htela da uđem… „Pa, kako da Vam pomognem ako nećete da uđete?”, pitao me je. Ušla sam, sela u fotelju, on mi je stavio ledeni oblog i ja sam…. zaspala. Kada sam se probudila videla sam visokog belog muškarca kako sedi preko puta mene i gleda me. Bilo mi je neprijatno ali mi je on samo rekao kako bi trebalo da popijem antibiotik pa tek kada se otok smiri da mi izvadi zub. A ja nisam imala para, bila je nedelja. Lek mi je on kupio – priča Ines i objašnjava kako ovu priču ni njihova najstarija, trinaestogodišnja ćerka, ne zna.

– Do dan-danas nije mi vratila te pare – smejući se dobacuje Borko i priča kako su posle počeli da se druže, posetili i Inesinu porodicu a kasnije…. Kasnije se rodila ljubav.(/slika2)

– Odlučio sam, ipak, da se vratim u Srbiju, a onda smo saznali da je Ines ostala u drugom stanju. Ipak sam ja otputovao kako bih u Boru za nju i dete stvorio osnovne uslove za život – kaže Borko.

Ines je ostala sama, rodila se ćerka Orijana Natali a Borko je u Boru stvarao uslove za život tročlane porodice.

– A ja sam daleko od njega bila uplašena. Žena kao žena, svašta joj prođe kroz glavu. Razmišljala sam da se možda više nikada neće vratiti, da će u Srbiji upoznati neku drugu ženu i oženiti se. A onda, jednog dana, javio se iz Madrida i rekao da dolazi po nas dve. Uprkos protivljenju moje majke, odlučila sam da odem u meni potpuno nepoznatu zemlju. I nas troje smo stigli u Bor, baš pred bombardovanje. Strašno. On me je ubeđivao da se sa detetom vratim u Venecuelu, ali sam ja odbila. Rekla sam mu: „Ako treba da umremo, umrećemo zajedno”. I, eto, prošlo je i bombardovanje, nama su se rodile još dve ćerke. Moje, nažalost, od tada nisam videla i jako sam nostalgična. Ali, srećna sam u krugu svoje porodice. Zadovoljna onim što imam. Volela bih da moja mama vidi unuke. Ali, daće bog, desiće se i to. Idemo napred. Deca rastu a mi se još uvek volimo. A to je najvažnije – kaže Ines de Los Anheles Viljegas koja će 9. maja dodati i prezime Urbanović.

----------------------------------------------------------------

Prvi sneg

Kada sam prvi put videla sneg, nisam mogla da verujem da tako nešto postoji. Ne mogu da vam opišem taj osećaj. Nisam znala da hodam u čizmama. Iz Venecuele sam ponela brdo sandala. Čizme mi nikada nisu bile potrebne. Uvek mi je ovde bilo hladno zimi. I još uvek je, priča Ines.

Iz kuhinje Ines Valjegas

Naša kuhinja se dosta razlikuje od vaše. Kod vas se jede puno mesa, kod nas je na trpezi više zastupljeno sveže povrće, voće, riba i piletina. Volim ćevape, jagnjetinu i sarmu. Ali, mojim ukućanima spremam i neke naše specijalitete. Kao, na primer, enroljaditu, kaćapu, aroz a la marinera… Evo, i kako se ova tri jela spremaju.

Enroljadita

To je jelo slično tortilji sa mlevenim mesom. Ja ga spremam sa sitno seckanom piletinom koja se proprži i stavi u tortilju. Preko toga se stavi sitno seckano povrće – paradajz, paprika, krastavac, praziluk, narenda se preko toga kačkavalj a potom se prelije, po pravilu, bešamel sosom. Ja izmutim pavlaku sa seckanim belim lukom. Jednostavnije je. I sve to urolam.

Kaćapa

Uzmete nekoliko klipova svežeg kukuruza i skinete zrno sa klipa. Ja ga isečem. Potom se kukuruz samelje, stavi se mleko, so, šećer, rendani sir i margarin i sve se to na šporetu mešajući kuva. Od te smese prave se palačinke i prže u tiganju.

Aroz a la marinera

Potrebni sastojci su pirinač, morski plodovi, piletina, paprika, peršun, praziluk, grašak i beli luk. Sve se to izmeša i prži u tiganju na margarinu. Doda se onoliko čaša vode koliko ste sipali pirinča.