Kasandrin smešak

Srela se dva lika iz mitova – starogrčka Kasandra i skulptura bika, simbola Volstrita. Dogovaraju se kako da odgovore na upućene im optužbe da su odgovorni za „zaluđenost” masa. Ona se pravda da je sa Olimpa bila osuđena da niko ne veruje njenim tačnim predviđanjima, a on se žali što mu svaki čas prolaznici trljaju nos uobražavajući da takvim potezom sebi povećavaju šanse za brzo bogaćenje…

Reč je, naravno, samo o skici scenarija za modernu bajku. Mada od realnosti ne odudara toliko koliko se na prvi pogled čini.

Ispostavilo se, naime, da su sadašnje finansijske i socijalne krize proistekle, dobrim delom, iz primenjene mitologije. Da je, na primer, poželjno – da se troši više nego što se stvori, da se ulaže više nego što se poseduje, pa i da je volstritska magija uverljivija od antičkog prokletstva.

Takve umišljenosti dovele su, ovih dana, do usklađivanja naravoučenija iz priča o Kasandri i biku. Za nizom protesta u Atini, usledile su prve velike, posle mnogo godina, demonstracije u njujorškom finansijskom centru, dodatno sugerišući povezanost – gotovo kao svojevremeno između porodica Onazis i Kenedi – „kolevke” i „predvodnika”, danas prevladavajućih oblika demokratije.

U oba slučaja uzvikivane su parole protiv „pljačke nedužnih” izvedenih „obmanama nadležnih”. Drugim rečima: da poreski obveznici ne žele da plaćaju zastranjivanja onih kojima su poverili svoje ušteđevine i glasove.

U šta smo vreme utrošili kad se danas istovremeno ispoljavaju tako veliki problemi u oba uzora, Perikleovog o kome smo učili i vašingtonskog koji nam se prikazivao kao vrhunac dostignuća – pitaju se, više prećutno, pojedini hroničari. Aktuelna istraživanja pokazuju, međutim, da se ne radi nepodobnostima demokratije nego o zloupotrebama na njen račun.

Utvrđeno je, uz ostalo, da smo svi zajedno unazađeni – „diktaturom” brojeva, svetinje koju smo usvojili da bismo odagnali višesmislenost reči. Američka parlamentarna istraga je, tako, otkrila da je došlo do haosa na svetskoj tabeli uverljivosti, jer su dobra strateška predviđanja postala žrtve – kao racionalni sportski prognozeri u slučajevima lažiranja utakmica.

Znalo se više nego što se preduzelo da se znanje primeni, sugerisano je nedavno u „Njujork tajmsu”. Autor napisa podseća da su stizala upozorenja da se priprema teroristički udar (nalik atentatima otetim putničkim avionima, 11. septembra 2001, na Njujork i Vašington), da Nju Orleans nije siguran pred naletom jakog uragana, da je mogućno izbijanje finansijske krize koja se sa Volstrita proširila svetom, ali da je sve to podleglo – Kasandrinom prokletstvu, preoblikovanom u nevericu prema onome što nije poželjno.

Računovođe su servirale – poželjnosti. Sve je dobro toliko da može da bude samo još bolje – uveravali su. Usledile su bolne ispravke.

Istražni parlamentarni organ SAD zaključio je da su agencije za rangiranje kompanija davale rejtinge koji su se često naglo strmoglavljivali s vrha do dna. Ispitivanje je pokazalo da se 93 odsto rizičnih transakcija, iz kojih je nastala hipotekarna kriza, iz elitnog ranga sada srozalo na status „smeća”.

Sistem se pokazao duboko korumpiran, zadovoljavajući potrebe klijentele, ocenio je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Pol Krugman. U izveštaju istražnog organa upozorava se da se postupci agencija za rejting kompanija mogu uporediti sa sudijama u fudbalu koje plaća jedan od učesnika u meču. Ili, kako je naveo njujorški dnevnik, s plaćanjem holivudskih proizvođača – prikazivačima vrednosti njihovih filmova.

Lagali su i saučestvovali, konstatuje se, i političari. U Grčkoj, ispada, naročito. Treba i oni da podnesu račun, da se vidi šta se dogodilo s novcem kojim su raspolagali, predložio je u „Gardijanu” londonski profesor prava Kostas Duzinas.

Rasprave su se, sticajem okolnosti, rasplamsale uoči 1. maja, Međunarodnog praznika rada, koji se ne obeležava u SAD (gde je premešten u septembar) iako je proglašen povodom događaja u Čikagu u 19. veku. Čikago je danas u vanrednom stanju – poručio je posredstvom internetskog „Hafington posta” tamošnji sveštenik i aktivista Džesi Džekson. Citira da je u tom gradu ove godine ubijeno 113 ljudi, „što je ravno broju poginulih, u istom periodu, američkih vojnika u Iraku i Avganistanu”. Razrađujemo planove obezbeđenja za oba fronta i za Volstrit, ali ne i za Čikago, kaže. I naglašava: „Kao što smo odlučili da su banke na Volstritu suviše velike da bismo dozvolili da propadnu, tako treba da shvatimo da je broj siromašnih i nezaposlenih suviše veliki da bi bio zanemaren.”

Sve navedeno izaziva Kasandrin smešak. Manje je, u svojoj ironiji, zagonetan nego Đokondin – i kao da crvenom maramom maše volstritskom biku…