Niže stope samo uz garancije

U traženju načina da savlada tešku ekonomsku krizu, Vlada Srbije namerava da sprovede ozbiljnu poresku reformu.

Suštinske promene u odnosu na dosadašnji fiskalni sistem su smanjenje poreza na plate, rast PDV-a, povećanje broja poreskih obveznika i širenje lepeze poreskih zahvatanja.

I pored izvesne želje da se smanjenjem poreza na plate rastereti privreda i poveća njena konkurentnost, ipak je najvažniji cilj proklamovane reforme da se preraspodelom fiskalnih izdvajanja obezbedi stabilan i izdašan priliv za budžet Srbije.

Temeljna i dobra reforma fiskalnog sistema podrazumeva opšte smanjenje poreza, ravnomernije fiskalno opterećenje i rast efikasnosti upotrebe prikupljenih sredstava. Najava korenite reforme, kao i uvek, zamagljuje suštinu i prikriva jednostavnu činjenicu, da se zbog smanjenja priliva i ogromnog budžetskog deficita, moraju povećavati porezi. S obzirom na to da golog (privredu) ne možete skinuti, jedino preostaje povećanje poreza koje plaća stanovništvo (PDV i porez na ukupan dohodak i imovinu).

Rasterećenje privrede je dobra mera, jer najčešće vodi smanjenju troškova, rastu produktivnosti i konkurentnosti preduzeća. Loše će biti ako ovo poresko rasterećenje poslodavci iskoriste samo za povećanje profita. S obzirom na teškoće u kojima se nalazi većina preduzeća, kao i spor ekonomski oporavak Srbije, nema garancije da će smanjenje poreza na plate zaista dovesti do rasta zaposlenosti, proizvodnje i izvoza.

Zbog toga bi umesto linearnog(ujednačenog) smanjenja poreza na plate trebalo uvesti set različitih i progresivnih poreskih olakšica. Pravo na poreska oslobađanja treba povezati sa nivoom ostvarenja postavljenih ciljeva (rast proizvodnje, zaposlenosti, izvoza). Pojednostavljeno rečeno, ako neko preduzeće poveća proizvodnju, broj zaposlenih ili izvoz za petinu, onda bi ono steklo pravo da mu se i poreske stope smanje za sličan ili čak veći procenat. I pored delimičnog oslobađanja od poreza, budžetski prihod bi bio veći, jer bi smanjenje stope poreza bilo kompenzovano rastom poreske osnove.

Najava povećanja poreske stope, linearnost oporezivanja i ukidanje poreskih olakšica na dobit preduzeća nisu rešenja koja se primenjuju u razvijenim zemljama. Njihova fiskalna politika stimuliše investicije, jer one obezbeđuju rast proizvodnje i zaposlenosti, što u krajnjoj liniji vodi i rastu poreskih prihoda. Ukoliko kompanije iz ovih zemalja koriste dobit za potrošnju, poreske stope su izuzetno progresivne. A ako se dobit reinvestira, onda se ona delimično ili u potpunosti oslobađa od poreza. Izuzetno je važno da Srbija zadrži nisku stopu poreza na dobit, ali i da oslobađanjem poreza na reinvestiranu dobit stvara stimulativan ambijent za nove investicije.

Predlaganje linearnih poreskih stopa na ukupan dohodak i imovinu građana ide naruku bogatijim slojevima društva. Teške socijalne i ekonomske posledice tekuće ekonomske krize i rast broja stanovnika koji žive ispod linije siromaštva, zahtevaju pojačanu socijalnu odgovornost i naglašenu solidarnost. Granicu do koje se ne plaćaju porezi na imovinu i ukupan dohodak građana trebalo bi razumno odrediti, dok bi se na ostale prihode, odnosno imovinu primenjivale progresivne poreske stope, što treba da doprinese ispravljanju krupnih tranzicionih nepravdi i jačanju socijalnih fondova.

Povećanje stopa rasta PDV-a, koji i bez toga čini polovinu ukupnih poreskih prihoda i smanjenje poreza koje plaćaju poslodavci (oko pet odsto poreskih prihoda), znači da neće doći do ozbiljnijeg smanjenja javne potrošnje. A moralo bi, jer i država treba da deli sudbinu iznurene privrede i siromašnog stanovništva. Izmenom strukture poreskih prihoda i naročito linearnim poreskim stopama, vlada favorizuje jednu (manju) interesnu grupu (poslodavci i bogati), na štetu većine ostalih (prosečno) siromašnih građana Srbije.

*Profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu