Priča sa dva kontinenta

Naša mala porodica krenula je put inostranstva 2004. godine i to ne daleko od kuće, takoreći kod komšija, u Švajcarsku. Bili smo tamo 3 godine, iskusili sve blagodeti visokog standarda i ekstremno razvijene paranoje, uverili se šta znači "policijska država" i uredno se spakovali, shvativši da nikada živi do stalnih papira doći nećemo, i krenuli put Kanade.

Naravno, ugovor potpisan pod jednim uslovima u Kvebeku se pretvorio u nešto sasvim drugo: „ljubavno pismo“ kvebeške vlade stiglo je nakon 3 meseca života u Montrealu, kada smo trošeći ušteđevinu iz Švajcarske kupili prvi pravi nameštaj (užasno skup i jadnog kvaliteta) obaveštavajući me, kao jedinu koja radim u porodici, da mi je porez 46%, te da je ugovor koji sam prethodno potpisala nevažeći jer je došlo do izmene zakona o porezima...

Na stranu novac, sam život u Kanadi tj. Montrealu pokazao se kao nemoguć. Smestiti decu u školu, zakazati kod pedijatra (i čekati 9 meseci, bukvalno, na pregled) i plaćati bukvalno za sve osim prljavi vazduh ....postalo je nešto svakodnevno i podizalo nam nivo stresa do neizdržljivosti.

Kad je pao sneg bilo je makar lepo i hladno, ali osim toga, sve drugo je bilo užasno. Svaki račun za telefon, struju, rentu, dolazio je sa greškom u korist onoga koji naplaćuje. Slučajnost ili ne, ne znam, ali znam da sam provodila sate na telefonu pokušavajući da se izborim za tih prokletih 15 ili 35 dolara...

Onda sam našla posao u Evropi. Nemačka. Stara civilizacija, opet ugovor na par godina ali obećanje za desetogodišnji projekat, onda afirmativno upisivanje mog imena na pomenuti desetogodišnji projekat i tako, polako, deca koja su već govorila malo francuskog naučiše lepo nemački, a ja bez ijednog dana odmora (jer sam te dane godinama koristila za selidbe ili posete roditeljima, gde bih trčala za decom 24sata dok ostali naravno sede i jedu prasetinu...) svi smo se nekako uklapali osim muža, koji je bezuspešno tražio posao...

A onda je pre nekoliko dana moj šef izgovorio rečenicu "Znaš, moraću da te prebacim sa ovog projekta jer nemamo više para, i smanjiću ti platu a i ugovor mogu da ti produžim samo na 3 meseca".

Fantastično...

Sve lepo, svuda na poslu probaj najbolje, daj sve od sebe a onda... gde god da smo, bili smo ljudi koji dolaze iz "trećeg" sveta. Kdd god je trebalo da se čisti neki sektor, prvo bi „čistili“ tj. Izbacivali baš nas...nikakve etike ni morala tu nema, a posebno kad si žensko, 40+, sa malom decom, iz Srbije, sa srpskim pasošem, makar i ovim novim, ma nemaš šanse ni za radno mesto čistačice...

Dakle, „per aspera ad astra“... Šta će dalje biti, ne znam.

Ostalo nam je još da odemo na Novi Zeland. Valjda se od tamo teže odlazi?