Kakav je odgovor Seula

TRAGOM VESTI
Dok se svet bavi tajanstvenim putovanjem severnokorejskog predsednika Kim džong Ila u Kinu, južnokorejske vlasti optužile su Severnu Koreju za napad i potapanje južnokorejske korvete „Čon An 772” u blizini teritorijalnih voda Severne Koreje krajem marta ove godine. To je bio najžešći vojni sukob dve zemlje još od 1953. godine i kraja korejskog rata, iako na liniji razgraničenja dve države i u priobalnom pojasu konstantno ima incidenata.

Budući da SAD imaju u Južnoj Koreji svoje vojne baze sa oko 23.000 vojnika, kao i da Pjongjang ima nuklearno oružje i da upravo najavljuje novu atomsku probu, te da Seul teško može mirno da pređe preko potapanja svoje korvete i smrti 38 mornara, najverovatnije je Peking odlučio da pozove Kim Džong Ila na male „konsultacije”. Jer, ako iko može da koliko-toliko, utiče na ponašanje Severne Koreje to je onda sigurno Kina. I ne samo zbog geografije.

Pri svemu tome je slučaj potapanja južnokorejske korvete samo dodatna potvrda da Pjongjang vraća udarce, pre godinu dana južnokorejski su ratni brodovi naprosto izbušili jedan severnokorejski patrolni brod, i da su specijalne jedinice severnokorejskih komandosa i dalje udarna pesnica režima u Pjongjangu. Naime, Seul je za potapanje svoje korvete optužio upravo jedinice pomorskih komandosa Severne Koreje. Tako je severnokorejska tajna armija opet u fokusu svetskih medija. I ne prvi put.

Taj 8. korpus specijalnih snaga Severne Koreje godinama je obučavan za operacije „s one strane demilitarizovane zone”, odnosno u Južnoj Koreji. Po opremi, naoružanju i obuci te se jedinice mogu porediti čak i sa ruskim „Specnazom” i američkim „Fokama”. Komanda nad specijalnim brigadama ide od Ministarstva oružanih snaga preko Biroa za izviđanje Generalštaba i 8. korpusa za specijalne zadatke.

U vreme mira te su jedinice pod operativnom kontrolom Izviđačke sekcije, G-2, štaba 8. korpusa, a u ratu komandu nad tim trupama preuzima direktno Generalštab. Operacije na teritoriji Južne Koreje kontroliše Biro za izviđanje i Odeljenje za političku bezbednost. Brojno stanje specijalnih snaga procenjuje se od 70.000 do 100.000 ljudi, formacijski svrstanih u 22 brigade i sedam bataljona.

U vreme mira po jedna brigada pridodata je svakom od četiri korpusa regularne armije koji drže granicu uz demilitarizovanu zonu. Svaka brigada broji 3.500 pripadnika, a čini je štab, osam izviđačkih bataljona, četa za vezu i pozadinske službe. Specifični elementi obuke u brigadama su operacije tipa „direktna akcija”, ali i diverzantske operacije na nivou bataljona. Operacije tipa „direktna akcija”, zapravo, su likvidacije ili otmice protivničkih političara, vojnika ili oficira, a izvode se i u miru. Samo tokom 1975. u Japanu je otkriveno deset operacija u koje su bili upleteni pripadnici severnokorejskih specijalnih snaga.

Let broj 858 kompanije KAL krajem 1987. godine i sabotaža u kojoj je poginulo 115 putnika i članova posade južnokorejskog aviona bili su razlog da Seul za tragediju optuži Pjongjang i njegove specijalne snage. Koje su navodno iskoristile ženu, Kim Hion Hui, koja je znala japanski i koristila lažni japanski pasoš da bi postavila bombu u avion kompanije KAL. Tokio je posebno zabrinut, jer pripadnici severnokorejskih specijalnih snaga masovno uče i govore japanski jezik i poseduju japanska lažna dokumenta.

U avgustu 1983. godine specijalni tim za „direktnu akciju” severnokorejskih specijalnih snaga iz sastava 62. izviđačke brigade dobio je zadatak da ubije predsednika Južne Koreje Čun Do Hana. U timu atentatora bila su tri oficira: major Zin Mo i kapetani Kim Čio i Kang Min. Sva trojica su obuku završili u gradu Kaesong, područje 2. korpusa. Brodom su stigli u Rangun, tadašnja Burma a sada Mijanmar, te postavili eksploziv na daljinsko aktiviranje oko „Mauzoleja mučenika”. Tačno u 10.25 sati 9. oktobra 1983. aktivirali su eksploziv, ali predsednik Južne Koreje, koji je bio u službenoj poseti Burmi, ipak nije ubijen, jer su atentatori zamenili automobil ambasadora Južne Koreje Li Kečula za automobil predsednika Hana. Zato je automobil ambasadora leteo 50 metara visoko.

Da su pripadnici severnokorejskih tajnih službi i specijalnih snaga na sve spremni, svedoči i slučaj otmice jednog južnokorejskog biznismena, koji je početkom osamdesetih godina prošlog veka stigao u Zagreb na jesenji Zagrebački velesajam. Specijalci Severne Koreje brzo su ga locirali u Zagrebu, omamili i strpali u gepek diplomatskog „mercedesa”. Iz Zagreba pravo u Prag, pa avionom u Pjongjang. Službeni Beograd je o tome ćutao da se ne zamerimo velikom vođi Kim Il Sungu. Ipak, kao novinar pozvao sam ambasadu Severne Koreje u Beogradu da upitam vojnog atašea čime je omamljen južnokorejski biznismen. Odgovorili su mi „da ambasada nema vojnog atašea”. Onda sam zatražio da mi daju glavnog kuvara ambasade. Pa su mi spustili slušalicu.

Od tada sve akcije Pjongjanga shvatam vrlo ozbiljno. Sudeći po iznenadnom putovanju Kim Džong Ila u Peking vidim da isto mišljenje dele i Kinezi.