Čovek koji je ismejao vođe i nasmejao decu

U Beogradu je, krajem prošlog veka, otkriven čitav niz dotle malo poznatih bića, koja opsedaju decu, ponekad i odrasle, izazivajući strašna oboljenja, kao što su kasničara (bolest stalnog kašnjenja), ugnjav (tera glasne žice obolelih da umesto govora proizvode gnjavež), haosara (pravi nered u glavi i po sobi)… Ove uglavnom nevidljive napasti zapazio je i detaljno opisao u knjizi „Bića o kojima malo znamo” Vojislav –Voja Žanetić, tada satiričar, sada preduzetnik i kolumnista, dok je likovnu dokumentaciju prikupio proslavljeni dečiji ilustrator Dobrosav – Bob Živković.

Samo neko ko krajnje otvoreno i promišljeno posmatra pojave oko sebe mogao je da u sitnicama koje su svima pred očima, i svakoga nerviraju prepozna i onu drugu, smešnu stranu, i još da od toga napravi knjigu… ili scenario za predstavu, kao što je činio Voja Žanetić dok je pisao za Indeksovo pozorište. „Istočno od Rajha”, „Brat i mir”, „Tamo daleko je sunce”, Da li mu je, osim slave, donela i nevolje? Da li je bilo pretnji i političkih pritisaka na „indeksovce”?

– Nije. Nismo bili na radaru države kao opasnost po vlast i poredak, pre svega jer nas nije bilo na televiziji: šta znači „Indeksovo pozorište” nekome ko sam sebi broji glasove na izborima, u vreme kad sa malih ekrana svakodnevno stižu slike smrti i užasa rata? Milošević nije smatrao da ga ugrožavamo našim „hrabrim humorom”, nismo dopirali do njegovih sledbenika, onih koje ne interesuje pozorište, na sceni ili na radiju. Ali smo, s druge strane, ljudima kao pojedincima predstavljali svojevrsnu odušku, donosili olakšanje. Pustili su nas da budemo duhoviti „moralno-folklorni ansambl” koji je tih godina, između 1983. i 1999, terapeutski delovao na narod. Sada to ne bismo mogli, jer su u međuvremenu postali važni i glasovi onih koji idu u pozorište – kaže Žanetić.

Kada je prestao da radi za „Indeksovo pozorište”?

– Tu sam odluku doneo nakon što smo se 5.oktobra 2000. popeli na binu i otpevali par naših pesama okupljenom narodu, jer mi je bilo jasno da se takva količina pozitivne energije koju sam tad osetio više neće ponoviti. Nažalost, deceniju kasnije vidim da je ta energija prosuta i otišla u razne novčanike. Već 6. oktobra su eksploatatori revolucije, ili prevrata, smenili graditelje revolucije. I nisu među njima glavni takozvani tajkuni o kojima se stalno priča u medijima: oni imaju ulogu debelog miša koji zaklanja ono što radie stotine nešto mršavijih miševa… A Srbija je postala zemlja u kojoj se za najkraće vreme prelazi udaljenost između „nema šanse” i „nije valjda”.

(/slika2)U novim okolnostima i ja se izražavam na drugačiji način. Ne vidim sebe kao Mika Džegera srpske satire. Svi smo pomalo Bregović, svi „pozajmljujemo citate” od nekoga (ja najradije od mog omiljenog pisca, Branislava Nušića) i svi „klikćemo” kompjuterskim mišem po stvarnosti, u strahu da će nam nešto pobeći, da ćemo nešto propustiti. Glavni izvor informacija i poprište mišljenja postaje Internet, tamo ću uskoro i japreseliti najveći deo svojih aktivnosti – objašnjava Žanetić.

Ali promene su oduvek bile deo njegovog života, koji je obilovao neočekivanim otkrićima i neobičnim obrtima: rođen je neplanski 1963. u Beogradu kao jedinac bračnog para posvećenog pozorištu (majka je tu radila kao organizator, pre toga je bila glumica, a otac dirigent), detinjstvo je proveo među knjigama (prvo ga je osvojio Nušić, pa Karl Maj, a onda je svaki dan iz opštinske biblioteke uzimao novi roman), krenuo je u Matematičku gimnaziju zanesen idejom da kasnije u Bostonu proučava veštačku inteligenciju, ali je posle drugog razreda prešao na novinarski smer tadašnje usmerene srednje škole. Upisao je filozofski fakultet, rano postao otac (ćerka Marija sad ima 23 godine i studira računarstvo), izdržavao se od pisanja za novine, ušao u svet reklama i, najzad, postao privatni preduzetnik – suvlasnik i kreativni direktor oglasne agencije „Mozaik”.

– Prekretnica je ipak bila 1999. godina, kad se završilo bombardovanje Srbije i kad su domaći skotovi ubili Slavka Ćuruviju. Moj prijatelj Hari Štajner je u kratkoj medijskoj anketi tada utvrdio da više niko ne želi da sarađuje sa mnom – osim Stevana Nikšića (što se mene privatno tiče, cela novinarska profesija u Srbiji neposredno posle 2000. bi mogla da se svede na njega!). Tako sam promenio profesiju i zajedno sa suprugom Jelisavetom, koja je u toj oblasti već imala iskustva, osnovao oglasnu kompaniju, koja evo već više od decenije uspešno radi. Posebno sam ponosan na kampanje za toleranciju i „Srce na terenu”, ali mislim da je još veće postignuće što sam izašao iz političkog marketinga. Donekle i što nikad nisam radio u državnoj službi. To bi moje pokojne roditelje verovatno začudilo, jer se u njihovo vreme smatralo da sposobni i moralni rade za državu, a sposobni i nemoralni idu u privatnike – primećuje Žanetić, uz opasku da bi danas otkrili da je sve upravo suprotno.

U međuvremenu, veli poznati satiričar, otreznili smo se i od drugih bajki, komunističkih, pa onda i globalističkih. Onih o slobodnom tržištu (čiji su najglasniji zagovornici zemlje koje najviše štite sopstvene proizvođače), i onih o univerzalnoj dobroti i potrošačkom humanizmu. „Nemojte nam stalno puštati muziku sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, ne ubeđujte nas da je generacija Vudstoka ili Pink Flojda još mlada i njeni ideali još živi. Ove laži su pogubne za nas, našu decu i unuke”, ogorčen je Žanetić.

Čovek, koji je pokazao izuzetnu dovitljivost, odvažnost i maštovitost ismevajući najveće komunističke vođe i zablude toga doba sad, začudo, veruje da smo „odbacivši naivno shvatanje komunizma ušli u još naivnije viđenje kapitalizma”. Kritikuje zabludelu intelektualnu elitu koja misli da je u redu zameniti Tita i Slobu „onim ko najbolje plati”, zamera svima čiji su jedini ideali da žive preko svojih mogućnosti i koji nisu u stanju ničeg da se odreknu („a onaj ko ima nove ideje i dalekosežne vizije mora biti spreman na žrtve, odricanje i neshvatanje”), prezire one koji robuju brendovima umesto da tragaju za stvarnim vrednostima.

– Ko se odlikuje pravim kvalitetom uspeće da se odvoji od tekućih estradnih normi. Sad nam nedostaje takva kvalitetna intelektualna supstanca, ali možda će se dogoditi čudo – kaže Žanetić. – Ja verujem u čuda!

----------------------------------------

Planovi

Kada govori o onome što planira, pominje da će uskoro da dovrši zbirku tekstova posvećenu našem motorizovanom životu i objavi knjigu radova objavljenih posle 2000, sa Mićkom priprema „nešto novo” na Ju-tjubu, a u izgledu su i kampanje o bezbednosti u saobraćaju, povećanju energetske efikasnosti i o unapređenju svesti o položaju poljoprivrednika i radnika u našem društvu.

U slobodno vreme svira na električnim bubnjevima, na televiziji prati samo istorijske kanale, na radiju sluša Drugi (ujutru) i Treći (uveče) program Radio Beograda, a ukućani mu zameraju da sasvim zanemaruje svakodnevne životne sitnice.