POSLE SADAMA SADAM
Pre mnogo godina, u vreme iračko-iranskog rata, bio sam u iračkom gradiću Halabče gde je vojska Sadama Huseina bojnim otrovom iperitom pobila nekoliko hiljada Kurda. Primitivan bojni otrov i potresni prizori umrlih ljudi nadutih stomaka koji su pokušavali da dođu do vazduha. Zatim su Iračani bojne otrove koristili i protiv Iranaca. Vojne satelitske snimke u tom ratu davali su im Amerikanci, oružje, rezervne delove i obuku za pilote Iračani su dobijali od Francuza, Nemaca, Britanaca, Brazilijanaca, Rusa, Jugoslovena...
Tih je godina Donald Ramsfeld, kasnije američki ministar odbrane, dolazio u Bagdad i razgovarao sa Sadamom Huseinom, jer su tada Iračani bili američki saveznici protiv ajatalaha Homeinija u Iranu.
I posle 1991, kada je Sadam poražen u prvom zalivskom ratu i kada su mu nametnute ekonomske sankcije, skoro dve trećine izvoza iračke nafte, kroz program "nafta za hranu", posredno su kupovale američke kompanije. Firma "Husein i sinovi" zgrnula je milijarde dolara kroz trgovinu sa Zapadom, a da je Sadam mogao da pozove svoje svedoke to bi na suđenju bili američki predsednici, od Džimija Kartera i Bila Klintona, do Buša starijeg, pa evropski političari, od Margaret Tačer, do Tonija Blera, kralj Husein, princ Fahd i cela svita ministara, bankara i poslovnih ljudi koji su svi odlično profitirali u Sadamovim ratovima. Naravno, funkcija ne štiti pred zakonom, to je odlučeno još u Nirnbergu, ali je ipak prizor Sadamovog vešanja bio vrlo mučan, konopac i omča debljine dovoljne da se uz obalu priveže i američki nosač aviona.
Amerikanci sada pokušavaju da se distanciraju od samog čina egzekucije, ali ceo svet zna da je Vašington organizovao i platio suđenje, da je Vladajući savet Iraka kojeg su imenovale SAD, dakle taj je savet izabrao sudije koje su sudile Sadamu. Amerikanci su izabrali i zgradu gde je bilo suđenje, jedini novinari koji su mogli da prisustvuju saslušanju bili su američki, u sudnici nisu bili prisutni advokati odbrane, a sve je to zajedno ličilo na preki sud. Vašington je insistirao da pravda brzo deluje, ali ovo je ispalo kao u vesternu, farsa od suđenja i brzo pogubljenje na vešalima.
"Sadam Husein je ratni zločinac i zaslužuje da bude pogubljen 20 puta dnevno", rekao je prošle godine Džalal Talabani, Sadamov naslednik na mestu predsednika Iraka. Pritisak na sud, ili pravda pobednika? Jer, ništa nije značajnije za pošteno suđenje od brige suda da obezbedi da optuženi, ma koliki monstrum bio, ima sve šanse da se brani na najbolji mogući način, iako Sadam svojim žrtvama takvu šansu nije pružio. Za upotrebu bojnih otrova protiv civila, Kurda, živom Sadamu nije stiglo da se sudi, što je jasno ako se zna ko mu je to svojevremeno i tolerisao. Jer, oni koji kontrolišu sadašnjost, kontrolišu i prošlost.
Samozavaravanje je omiljena navika u arapskom svetu i što je uzor fatalniji to mu je prosečan Arapin bliži: Arafat, Sadam Husein, Bin Laden. Tek sada, posle Sadamove egzekucije, u arapskom svetu mogao bi da se raširi mit o Sadamu kao žrtvi okupatorske i imperijalne nepravde. Svet arapskog nacionalizma, diktature i nafte već sutra bi mogao da stvori nekog novog Sadama. Među Iračanima, odnosno Arapima, oduvek postoji nepodnošljiva ambivalentnost prema ideji da ih oslobodi neko sa strane. U nizu američkih grešaka u Iraku vestern u Bagdadu samo je najnovija u seriji.