Što više betona to bolje

Na prvim beogradskim Danima Orisa koji će se održati 14. maja u Domu sindikata jedna od glavnih zvezda biće holandski arhitekta Vini Mas. Za nepune dve decenije rada biro MVRDV, koji je sa još dvoje kolega 1991. osnovao u Roterdamu. potpisao je veoma raznovrsne realizacije širom sveta. Od televizijskog centra Vila VPRO, preko stambenog naselja za starije osobe u Holandiji, holandskog paviljona za Svetsku izložbu u Hanoveru (2000), do Matsudai kulturnog centra i Gyre šoping centra u Japanu, stambene zgrade Mirador u Madridu i hotela Lojd u Amsterdamu.

Vini Mas je bio profesor na čuvenom Berlage univerzitetu, na Jejlu i Univerzitetu u Ohaju, a danas je gostujući profesor arhitektonskog dizajna na MIT-u u Masačusetsu i na fakultetu arhitekture u Delftu. Vodi projekat „Why Factory” Istraživačkog instituta za grad budućnosti, koji je osnovao 2008, u saradnji sa Delft School of Design.

Veoma mlad putovao je svetom, posećujući izuzetno siromašne zemlje.

„Vodila me je radoznalost. Želeo sam da saznam kako ljudi rešavaju probleme u ekstremno različitim uslovima od onih u kojima živim. Video sam da to vodi veoma zanimljivim, nekad skoro bizarnim rešenjima prostornih problema. To me je teralo da upoređujem prostorna rešenja u različitim uslovima. Pomalo je kontradiktorno i paradoksalno – bio sam zainteresovan za različitost a dolazio sam do saznanja da je sve povezano.”

Da li ste bili šokirani uslovima života u tim zemljama?

Nisam siguran da je reč šokiran prava. Iako sam dolazio iz uređene države od početka sam znao kuda idem. Znao sam koliko strašni životni uslovi mogu biti. Ono što sam video potvrdilo je moju pretpostavku da su u uslovima velikog siromaštva potrebna energična rešenja. Prostorna rešenja u tim zemljama omogućavala su, koliko toliko, normalan život i preživljavanje. U Sudanu ili Severnoj Keniji, neka plemena bila su u jako dobrom saglasju sa okolinom.

Živimo u veoma teškoj ekonomskoj krizi, kako u Srbiji, tako i u Evropi. Koliko je Vi osećate?

Do pre tri-četiri meseca suočavali smo se sa ozbiljnim padom narudžbina. Bili smo prisiljeni da smanjimo broj zaposlenih u biroima i morali smo u svemu da budemo izuzetno fleksibilni. Izgleda da je s tim gotovo – u poslednja tri meseca poboljšale su se ekonomske prilike u Kini i Indiji, Koreji, na Tajvanu, u Švajcarskoj, Francuskoj, Norveškoj... Iz različitih razloga tamo opet žele da investiraju u građenje i traže arhitekte. Oseća se energija da se savlada kriza, da se nađu rešenja, pojavila se želja da se stvari poprave u ekonomiji.

Znači, to nije kraj arhitektonskih zvezda, onih koji grade širom sveta?

Ne vidim zašto arhitekti ne bi gradili širom sveta. Time se razmenjuju ideje i znanja. Danas su mnogo opasnije korporacije koje putuju svetom i sve su veće – tri, četiri, pet hiljada ljudi radi za njih. Korporacije kontrolišu svaku narudžbinu, pa sve zgrade počinju da izgledaju isto. To je mnogo ozbiljnija pretnja nego nekoliko veoma inteligentnih ljudi koji imaju svoj lični i poseban način rešavanja problema na različitim lokacijama. I još nešto, oni prave zgrade-ikone. Naravno da svaka zgrada Zahe Hadid ne može dati odgovore na sva pitanja, ali može biti veoma korisna, može voditi ka promenama u realizacijama. Mislim da postoji i raste potreba za građenjem ikoničkih zgrada.

(/slika2)

Bavite se i socijalnom, neprofitnom arhitekturom. Mogu li i takvi objekti biti ikonički?

Finansije su veoma komplikovana stvar, a kad gradite socijalne stanove imate veoma ograničen budžet. Tada tim objektima dajemo veći značaj nego što se očekuje. Recimo, na Tajvanu u Tajpeju smo projektovali Vertikalno selo. Svaka zgrada ima baštu na krovu što omogućava svakoj porodici da individualizuje svoj prostor. Treba dobro smisliti kako to izgraditi veoma jeftino. A ako nam to uspe, onda ćemo podići nivo ikoničnosti ovakvih poduhvata.

Bili ste u Ljubljani, ali nikad u Beogradu. Imate li nekakvu pretpostavku kako to ovde izgleda, a imajući u vidu sve loše vesti koje su stizale odavde do Vas poslednjih dvadesetak godina.

Otvoren sam, biću tamo i nadam se da ću zateći grad s mnogo energije u kojem su ljudi svesni užasa koje su prošli poslednjih dvadeset godina. Ti ljudi, nadam se, žele da urade ono što je najbolje za svoj prostor i da se za to bore na lep i poetičan način. Tome se mogu nadati, ali ne znam, treba da vidim.

Dolazite u ne baš arhitektonski uređenu zemlju. O čemu ćete govoriti u Beogradu?

Mogu samo da govorim o svom pristupu i da kažem da je optimističan i konstruktivan. Možda možemo da govorimo o nečemu što je u vezi s vašom praksom i što traži razmišljanja na dva nivoa: najpre na intelektualnom, a zatim možemo da govorimo i o onome što se sada dešava u Srbiji – šta je moguće, šta vas inspiriše, a šta je kompletno pogrešno. I jedva čekam da to čujem od vas.

U Holandiji se svakih deset godina projektuje i izgradi po jedan novi grad. Delft je stari grad, kako se danas razmišlja o njegovoj budućnosti, kako bi trebalo da izgleda za 10 godina?

Nisam još o tome praktično razmišljao, Delft jeste stari grad, ima spomenike iz 17. veka. Tražili su od mene da radim takve projekcije za neke druge gradove (Hag i Almira), pa sad mogu samo da govorim o njima. Sve je na nivou pretpostavki. Evropski gradovi se moraju definisati, moraju se postaviti prioriteti i pretpostaviti šta se može dogoditi s promenom uslova života na našoj planeti, kao i šta se može uraditi u novim ekonomskim uslovima. Mnogo je pretpostavki i treba biti veoma imaginativan da bi se odgovorilo na ogromne promene s kojima ćemo biti suočeni u Evropi.

Čula sam da ste veoma zainteresovani za istočnu i južnu Evropu. Zašto?

Ne baš, ali veoma me zanima Tirana. Albanija je najsiromašnija evropska zemlja, a mogla bi pronaći svoj put i postati primer drugima. Vidim izazove i opasnosti. Obala Albanije je, kao i obale Crne Gore i Hrvatske, okupirana sitnim investitorima što vodi u građevinski masakr i devastaciju obale. Albanija može lako doći u situaciju u kojoj je sada Španija u kojoj je ubijena sva lepota obale.

Kad neka zemlja počinje ispočetka treba joj omogućiti da iskoristi znanja i svoje potencijale, da, recimo, kao Kina uloži u brze pruge, a ne samo da gradi autoputeve kao što je to uradila Evropa. Moralo bi se više ulagati u javni transport, a otvoren pristup Albanije mogao bi podstaći korisnu diskusiju o tome kako treba da izgleda savršena obala, ili predeo, ili šta je najbolji mogući poljoprivredni sistem. To je jako važno, i to volim kod Albanije. Nadam se da će drugi naučiti nešto iz toga.

Šta je najbolje u arhitekturi? Projektovanje ili građenje?

Ja volim građenje, volim realizacije. Što više betona to bolje.

.........................................

Arhitektonske zvezde

Moram da protestujem u vezi s terminom arhitektonske zvezde. On je povezan s generacijom iz šezdesetih. Svi su dobili Prickerovu nagradu i svi su relativno jeftino naplaćivali svoj rad, pa otuda toliko njihovih javnih zgrada širom planete. To se sada promenilo. Javne zgrade se manje grade, sada je jača veza privatnog kapitala s kapitalom koji se investira u stambenu izgradnju. Ne investira se više toliko u kulturne objekte. Možda uloga arhitektonskih zvezda pomalo slabi i pitanje je kako će se to prevesti u novu generaciju, ali to ne znači da su nepotrebne. Mnogo je problema i tema koje zaslužuju kvalitetno istraživanje i odlična rešenja. Ima prostora i za sledeću generaciju arhitekata, za one koji će tek postati poznati, koji će napraviti nešto posebno.