Trubaduri sanjari, za i protiv (r)evolucije

I tviter je skrenuo na levo kada je pre petnaestak dana venecuelanski predsednik Ugo Čaves rešio da smelo zaroni u sajbersvet, i otpočne „revoluciju na svim frontovima, u svim prostorima”. Opčinjen brzinom, jer „svakog minuta beleži 200 novih sledbenika” pozvao je regionalne vođe da se pridruže: Evo pozivam te (Evo Morales, predsednik Bolivije), Fidele uđi u mrežu, poručio je obolelom kubanskom lideru. Sretan što ideologija putuje svetlosnom brzinom pristao je da, kako to zahteva digitalna forma, svoje misli svede na 140 reči. Velika žrtva za hroničnog oratora. Ali, tražiti takvu lapidarnost od osamdesetčetvorogodišnjeg kubanskog maratonca koji je, po dužini govora iz glave, razbio sve rekorde u 20. veku, ipak je previše. Venecuela je tu za ubrzani socijalizam u 21. veku, Kuba je po formi sklonija epskom pevanju.

Otkad je Fidel Kastro sišao sa Sijera Maestre…(dok je Čaves još igrao klikere), a Amerika uvela embargo protiv pošasti sa susednog ostrva, svetska književnička pera ukrštala su se oko kubanske revolucije, slikari su različitim nanosima bojili platna, intelektualno su se iz svojih nepomerljivih rovova nadmetali mislioci , navijači i zviždači...

Setimo se samo kakav je literarno ideološki bum nastao u kasnim mesecima 1999. povodom sudbine dečaka Elijana Gonzalesa, kada se ovaj nasukao na obalu Majamija i jedini (bez majke koja se utopila) preživeo brodolom natovarenog sklepanog čamca: Najveći živi pisac, autor „Sto godina samoće”, kolumbijski nobelovac, i danas intimni prijatelj Fidela Kastra, Gabrijel Garsija Markes uključio se munjevito u celu priču i s punim esejističkim žarom založio se za Elijanov povratak kubanskom ocu, i rodnoj grudi u zagrljaj. Svoj magični talenat obrušio je na Ameriku, koja je smernog šestogodišnjeg Kubanca pokušala da zavede vodeći ga u Diznilend, a kada je dečak iz rođačkog stana u Majamiju razgovarao sa ocem na Kubi, u usta su mu trpali neke američke slatkiše kako bi nerazgovetnije izrazio svoju ljubav prema domovini, narodu, i šire. Stari kolumbijski majstor, okoreli levičar nije se libio ni patetike jer Elijan je, po Markesu, iz Majamija poručio svojoj kubanskoj učiteljici da mu čuvaju njegovu „školsku klupu”. Toliko je kao šestogodišnjak voleo crvenu maramu, a ne Diznilend. Markes na kraju zaključuje da „pravi brodolom nije za Elijana nastupio na otvorenom moru, već kada je stupio na suvo tlo Sjedinjenih Američkih Država”.

Iz egzila u Londonu, široj publici malo poznati kubanski pisac Giljermo Kabrera Infante (umro je 2005), koga kritika hvali kao kubanskog Džemsa Džojsa, takođe je napisao esej o Elijanu, odnosno o „Kastrovoj diktaturi”. Polemišući sa Markesom, Kabrera Infante tvrdio je tada da je Elijanov povratak na Kubu potreban Fidelu Kastru radi ateističkog sujeverja. Jer, dugovečni kubanski vođa umislio je da je dečak koji je čudom preživeo brodolom neka vrsta amajlije za njegovu večnost. Autor romana „Tri turobna tigra”, umro je u egzilu, ne mogavši da se vrati u Havanu za kojom je bolno čeznuo do svoje smrti. Sedamnaestogodišnji Elijan je, prerastavši pionirsku maramu, nedavno svečano primljen u Komunističku omladinu Kube, i izjavljuje da mu je drug Fidel „isto što i otac”.

Okolnosti su učinile da se najnovija epistolarna polemika između kubanskog kantautora Silvija Rodrigesa (San Antonio de los Banjos, 1946), osnivača Novih trubadura, ikone revolucije, i Karlosa A. Montanera (Havana, 1943), pisca u egzilu, koji se 1961. izbavio iz zatvora na Kubi, prebegao u Majami, da bi se od 1970. nastanio u Madridu, po tonu razlikuje od dosadašnjih.
Novi krug razbuktao se posle smrti Orlanda Sapate koji je 85 dana štrajkovao glađu u kubanskom zatvoru, tražeći humaniji tretman prema političkim zatvorenicima. Smrt je ovu manje poznatu ličnost, preko noći pretvorila u simbol disidentskog pokreta na Kubi i pružila povod da se u Americi i Evropi ponovo potegne pitanje ugroženih ljudskih prava. Na zvaničnom kubanskom sajtu Rebelion („Pobuna”), Silvio Rodriges objavio je neku vrstu poeme u kojoj je, između ostalog, uputio jedno pitanje Karlosu Albertu Montaneru. U „Pitanjima trubadura sanjara” kako sebe naziva poznati kantautor koji je ostao lojalan kubanskoj revoluciji i braći Kastro, iako se zalaže za reforme u sistemu, Silvio Rodriges, između ostalog, postavlja mnoga pitanja koja se odnose na reakciju sveta povodom smrti Orlanda Sapate.

(/slika2)

Da je neki štrajkač zahtevao da Obama ukine blokadu Kube, da li bi ga podržale disidentske grupe u svetu? Da su hiljade nas Kubanaca koji smo izgubili porodicu u atentatima Cije, napisali protestno pismo, da li bi ga potpisao Karlos Alberto Montaner? Ako se vođa naziva liderom, kad je sa severa, zašto se lider rođen na jugu naziva kaudiljom? Kad bi Bela kuća vratila Kubi Gvantanamo i ukinula embargo, kakav bi stav zauzeo evropski Kamasutra? Ako je onaj koji danas skrnavi, juče blagosiljao, sa kim je proveo noć? Ako je ova vlast tako loša, odakle je potekao ovaj tako dobar narod?

U odgovoru koji je usledio sutradan, Alberto Montaner svog nekadašnjeg druga Silvija Rodrigesa naziva zadivljujućim kompozitorom što se „mora uzeti u obzir”. Obaveštajne službe su svuda činile zlodela, pa je tako i američka Cija, i vojska počinila dela koja su za svaku osudu. Gnušam se mučenja zatvorenika, smrtne kazne i mnogih drugih nepočinstava... A sada Silvio, red je da ja tebi postavim pitanje, piše Montaner.

Da li bi ti potpisao pismo u kome bi se osudile surovosti prema političkim zatvorenicima na Kubi? Pismo u kome bi izrazili poštovanje prema Orlandu Sapati, Giljermu Farinjasu i svima onima koji su spremni da umru, braneći ljudsko dostojanstvo. Pismo u kome tražimo da se kazne policajci odgovorni za smrt 41 nesrećnika, među kojima je većina dece i žena, koji su bežali sa Kube u čamcu u zoru 13. jula 1994. Pismo u kome bi se izvinili, mi Kubanci somalijskom narodu, za ubistvo hiljada ljudi 1977, koje je počinila kubanska vojska, kada je stupila u savez sa etiopskim diktatorom. Pismo koje bi osudilo cenzuru, dogmatizam, jednopartijski sistem, progon ljudi zbog njihovih političkih ideja, religioznih uverenja, ili seksualnog opredeljenja. Pismo u kome bismo rekli braći Kastro da je 51 godina suviše dug period, i da ne mogu više da nastave da nameću Kubancima jedan propali i okrutni sistem u koji više skoro niko ne veruje. Počevši od tebe Silvio.

Odgovoriću, umesto tebe, Silvio: Mislim da bi ti sve ovo potpisao. I mislim da bi ovakva pisma potpisalo 90 odsto Kubanaca, kojima je dozlogrdila ova staračka diktatura.

Pre nego što je održao koncert u znak podrške sistemu u aprilu, Rodriges je na Kubi skovao pesmu u kojoj traži da se „sa revolucije skine prvo slovo (R), i da na Kubi počne evolucija. Da bi se to uradilo, piše Montaner, treba početi sa pražnjenjem zatvora od političkih zatvorenika, dozvoliti slobodu reči, ideja i udruženja. Ne radi se o tome da se sada određuje dokle sme da se ide. Ono što se sada u ovom momentu otvara kao neposredni cilj, jeste da se otvori mogućnost da sami Kubanci odluče demokratski o pravcu kojim će poći zemlja.

Rodriges je odgovorio već drugog aprila. Optužio je pisca da lažno oslikava „izopačenu Kubu, kakvu propagiraju monstruozne medijske mreže”. Dopisivanje je trajalo još neko vreme, a onda je na zahtev Silvija Rodrigesa prekinuto. On ne veruje da su ljudi iz egzila iskreni kad pričaju o dijalogu. Montaner, s druge strane, ne veruje da je kantautor slobodan kad šalje svoja razmišljanja iz Havane. Ipak, ovo nisu bili nepomirljivi rovovi i nije se pucalo kasetnim bombama. Ovo je bio pokušaj dijaloga.