U ličnom imenu najviše tri reči

Dok u Sred­njoj i Ju­žnoj Ame­ri­ci sva­ki gra­đa­nin, u skla­du sa va­že­ćim za­ko­ni­ma, mo­že da ima ne­ko­li­ko ime­na i pre­zi­me­na, u na­šoj ze­mlji to ni­je mo­gu­će. Po­ro­dič­nim za­ko­nom iz 2005. go­di­ne pro­pi­sa­no je da lič­no ime ne mo­že da sa­dr­ži vi­še od tri re­či. U Be­o­gra­du ima gra­đa­na ko­ji se mo­gu po­di­či­ti da no­se pra­ba­bi­no, pra­de­di­no, maj­či­no i oče­vo pre­zi­me, pre­ci­znih po­da­ta­ka o to­me ko­li­ko ži­te­lja za­pra­vo no­si vi­še od dva pre­zi­me­na na­ža­lost ne­ma. Po­seb­na zač­ko­lji­ca je što ni­ko, sem fa­mi­li­je i po­zna­ni­ka no­si­o­ca broj­nih pre­zi­me­na, ne­će ni sa­zna­ti nje­go­vo pu­no ime, jer u lič­nim do­ku­men­ti­ma tog vla­sni­ka ne mo­že da bu­de upi­sa­no vi­še od tri re­či. U op­štin­skim ma­tič­nim slu­žba­ma ka­žu da su­gra­đa­ni ova­kve ne­sva­ki­da­šnje zah­te­ve i da­lje pod­no­se, do­du­še ne ta­ko če­sto.

– Uko­li­ko se lič­no ime sa­sto­ji od če­ti­ri ili vi­še re­či, on­da gra­đa­nin mo­ra da se pred ma­ti­ča­rem iz­ja­sni ko­jim skra­će­nim ime­nom že­li da se slu­ži. Za­kon­ska ogra­ni­če­nja o bro­ju re­či u ime­nu uve­de­na su iz teh­nič­kih i prak­tič­nih raz­lo­ga. Ni­je la­ko upi­sa­ti lič­no ime od ne­ko­li­ko re­či u ma­tič­nu knji­gu, kom­pju­ter, lič­nu kar­tu ili zdrav­stve­nu knji­ži­cu. Sem to­ga, po­sto­je i raz­lo­zi zbog ko­jih ma­ti­čar ne­ko­me ne mo­že da odo­bri pro­me­nu ime­na i to u slu­ča­ju ka­da je ono po­grd­no, vre­đa mo­ral, ni­je u skla­du sa obi­ča­ji­ma i shva­ta­nji­ma sre­di­ne, ili ako je li­ce pod is­tra­gom, osu­đi­va­no... – ob­ja­šnja­va Da­ni­ca Da­ni­čić, re­fe­rent za gra­đan­ska sta­nja iz op­šti­ne Sta­ri grad.

Pre de­se­tak go­di­na, pri­se­ća se ona, na vra­ta op­šti­ne za­ku­cao je go­spo­din sa dr­ža­vljan­stvom Sr­bi­je ko­ji je zbog kre­ta­nja u lor­dov­skim kru­go­vi­ma Ve­li­ke Bri­ta­ni­je tra­žio da mu se lič­no ime pro­me­ni u skla­du sa nji­ho­vim obi­čaj­nim pra­vom.

– U su­sret smo mu iza­šli, iako se nje­go­vo ime sa­sto­ja­lo od pet-šest re­či. Go­spo­din je imao za­mi­sao da je­dan deo za­me­ni pre­zi­me­nom – do­da­je Da­ni­či­će­va.

Da bi pro­me­nio pre­zi­me ili ime, sva­ki gra­đa­nin mo­ra da do­sta­vi ma­tič­noj slu­žbi kr­šte­ni­cu, iz­vod iz dr­ža­vljan­stva, po­tvr­du da ni­je osu­đi­van i uve­re­nje da je iz­mi­rio po­rez.

– Ma­ti­čar za­dr­ža­va pra­vo da od­bi­je zah­te­ve gra­đa­na pro­tiv­ne obi­ča­ji­ma sre­di­ne. Ta­ko smo ne­dav­no od­bi­li brač­ni par ko­ji je že­leo da svom de­te­tu po­da­ri ime Pe­tar Dru­gi. Do­da­va­nje broj­nih pre­zi­me­na na lič­no ime ni­je čest slu­čaj kod nas. Sma­tram da je to ne­po­treb­no kom­pli­ko­va­nje ži­vo­ta, jer sil­na pre­zi­me­na kad-tad mo­gu da „iz­ro­de” gre­šku u ad­mi­ni­stra­tiv­nim po­slo­vi­ma – ob­ja­šnja­va Mi­li­ca No­va­ko­vić, šef ma­tič­ne slu­žbe Sav­skog ven­ca.

Stra­ni dr­ža­vlja­ni ne pod­le­žu za­ko­ni­ma na­še ze­mlje. Ame­ri­kan­ci i Bri­tan­ci ima­ju naj­če­šće dva ime­na uz pre­zi­me, dok u Sred­njoj i Ju­žnoj Ame­ri­ci de­te po ro­đe­nju na­sle­đu­je i oče­vo i maj­či­no pre­zi­me. Nji­ho­vo unu­če će, da­lje, no­si­ti no­vo tre­će pre­zi­me što je do­zvo­lje­no obi­čaj­nim pra­vom tog pod­ne­blja.

Kod nas su pra­vi­la bit­no dru­ga­či­ja jer ako ro­di­te­lji iz Sr­bi­je ima­ju raz­li­či­ta pre­zi­me­na, nji­ho­vo de­te će po­sle do­go­vo­ra no­si­ti pre­zi­me jed­nog od njih.

– Stran­ci ko­je smo ven­ča­va­li, uglav­nom iz Či­lea, Pe­rua i Ve­ne­cu­e­le, ima­li su mo­guć­nost da upi­šu broj­na pre­zi­me­na u ma­tič­ne knji­ge jer su pra­vi­la nji­ho­vog za­ko­na bi­la uva­že­na – za­klju­ču­je Mi­li­ca No­va­ko­vić.

M. Bra­ko­če­vić