Lozinka: "Gospodin"

U poslednje vreme me proganja reč “gospodin”, pa je tako ušla i u moj kompjuter - kao lozinka, Ili kao virus, kako se uzme!

A ta reč, verovatno, ima neke veze sa mnom: prešao sam pedesetu, stekao imetak - možda bi i sam hteo da postanem “gospodin”?!

Supruga često koristi onu frazu “gospodin čovek”, a kada je pitam kako se to postaje, tu nastane tišina - ili ona neće da oda "tajnu" ili i sama ne zna. Ipak, verujem da ovo prvo, jer je ona iz “bolje porodice”.

Jedini gospodin koga sam ja poznavao je bio “Gospodin Đoka”. Tako su ga zvali, čak i kada je ta reč zamenjena sa onom - “drug”. Gospodin Đoka je bio predratni profesor, čovek sa manirima, uvek u odelu; sa suprugom su ponekad razgovarali na nemačkom, valjda je to tada bilo “cool”.

Imamo sam i jednog daljeg rođaka “gospodina”, ali je on proteran, ne samo iz svojih fabrika, nego i iz porodičnih uspomena. Kažu da nas dvojica “ličimo”, ali moje dečje uspomene ne idu tako daleko, pa to ne mogu da potvrdim.

Kada bolje razmislim, znao sam još jednog gospodina - profesora ruskog jezika. Njega, mi gimnazijalci, nismo zvali “gospodin Ćirić”, nego samo “Joca”. Svoje govore je uvek počinjao rečima “Pripalo mi je posebno zadovoljstvo” a svo vreme je uvijao svoje mršave ruke, kao da pokušava da ih ugreje. Sećam se, takodje, da je stari profesor govorio da “pre rata” u gradsku kafanu nije moglo da se uđe bez kravate…


***

Idem često, ovde u Australiji, u šetnju - u obližnji park. Kada je topao dan, ja “nabacim” uniformu za golf. A pravila su stroga: kragna ne sme da bude uzdignuta, kratke pantalone moraju da budu u visini kolena a sokne ne smeju da budu podvijene. A kao dokaz svoje individualnosti - stavim beli šešir.

I dok tako smerno hodam parkom, starije dame počnu da me pozdravljaju. Nakloni se i po koji džoger - ljudi prosto imaju potrebu da pozdrave “gospodina”.

Inače, mnogi od tih džogera žive na račun države. Ne žele da rade. Dobijaju dovojno novca za stan, mleko i “pirinčane pahuljice”. A kada smo već kod toga, da dodam, da su ovde lekari i škole besplatne a da penzije dobijaju svi (bez obzira na to da li su ikada radili), kao i da su one iste za sve penzionere.

A šetnja parkom je, ionako, besplatna. Kada vidim te džogere, kroz glavu mi često prostruji ona davno naučena rečenica iz pomenute gimnazije: “Društvo će biti dovoljno bogato da će svako raditi ono što voli”.

U početku sam bio zbunjen tim pozdravima. A onda sam naučio da otpozdravim, onako diskretno. Uz to, malo zastanem, a onda odvažno nastavim svoj put...

***

I dalje pokušavam da shvatim zašto supruga odbija da oda “tajnu”. Mora da je u pitanju ljubomora. Dok su njeni svirali klavir, moji su pravili frule. A sada, odjednom - “ON hoće da bude gospodin”.

Međutim, kakav bi ja to bio analitičar (koga plaćaju “suvim dolarima”), kada ne bi uspeo da "provalim" i tu tajnu!

Evo, dakle, rezultata: Gospodin je onaj ko je uvek gospodin. Na njega, ništa, pa čak ni “vreme”, ne sme da utiče! A “detalji” mogu lako da se “nabace” - kao ono sa mojim šeširom. Ili ono sa vučjakom i belim rukavicama.

Ja, inače, za sada, retko nosim taj šešir. Držim se izreke - "Budi ono što jesi...".

I evo, tu bi mogao da bude kraj moje priče! Ali nije!

Brine me šta bi se desilo kada bi ja, onako ambiciozan, poželeo da nosim frak! Jer - "za frak su potrebne tri generacije" (Zar je moguće da naša Srbija toliko mnogo kasni?!).