Zavod s imenom Lenjina

Od na­šeg spe­ci­jal­nog iz­ve­šta­ča
Minsk, ma­ja– Za no­vi­na­ra je uvek za­ni­mlji­vo do­ći u Be­lo­ru­si­ju, dr­ža­vu ko­ja je svo­je me­sto u UN ima­la, kao i Ukra­ji­na, od pr­vih da­na po­sto­ja­nja te or­ga­ni­za­ci­je, još u vre­me So­vjet­skog Sa­ve­za, jer su taj ustu­pak Sta­lji­nu za­pad­ni sa­ve­zni­ci mo­ra­li da na­pra­ve, iz­me­đu osta­log, i zbog ogrom­nog do­pri­no­sa SSSR-a i tih dve­ju re­pu­bli­ka u ra­tu pro­tiv na­ci­zma i fa­ši­zma. Be­lo­ru­si­ja je to­kom Dru­gog svet­skog ra­ta iz­gu­bi­la tre­ći­nu po­pu­la­ci­je, bi­la je sru­še­na i spa­lje­na ze­mlja, tru­pe Ver­mah­ta dva pu­ta su pre­la­zi­le pre­ko be­lo­ru­ske te­ri­to­ri­je, na pu­tu ka Mo­skvi i u po­vla­če­nju sa Is­toč­nog fron­ta, be­že­ći pred je­di­ni­ca­ma Cr­ve­ne ar­mi­je. U Be­lo­ru­si­ji je to­kom tog ra­ta po­sto­jao i naj­sna­žni­ji par­ti­zan­ski po­kret na ce­lo­kup­noj te­ri­to­ri­ji SSSR-a.

Po­sle 1945. go­di­ne, u biv­šem So­vjet­skom Sa­ve­zu, Be­lo­ru­si­ja je eko­nom­ski ima­la po­lo­žaj kao Slo­ve­ni­ja u ne­ka­da­šnjoj Ju­go­sla­vi­ji: fi­ne i pre­ci­zne teh­no­lo­gi­je, tran­zit ka Za­pa­du, re­la­tiv­no do­bar stan­dard. Pro­te­klih go­di­na Be­lo­ru­si­ja je svoj po­vo­ljan eko­nom­ski po­lo­žaj ba­zi­ra­la i na čvr­stim eko­nom­skim ve­za­ma sa Ru­si­jom za­hva­lju­ju­ći ko­ji­ma je ima­la spe­ci­jal­nu i ni­žu ce­nu ru­skog ga­sa i naf­te. On­da su iz Mo­skve za­tra­ži­li da Minsk pla­ća pu­nu i svet­sku ce­nu ener­ge­na­ta, a iz Min­ska su od­go­vo­ri­li da ako su u ca­rin­skom sa­ve­zu sa Ru­si­jom, a je­su, on­da ne­ma raz­lo­ga da pla­ća­ju i svet­sku ce­nu za ru­ski gas i naf­tu. Iz Mo­skve je za­tim re­če­no da ako su u ca­rin­skom sa­ve­zu sa Be­lo­ru­si­jom, a je­su, on­da Minsk mo­ra ca­ri­ne za uvo­zne auto­mo­bi­le da pri­la­go­di ru­skim ca­ri­na­ma. Jer Ru­si­ja šti­te­ći svo­ju auto-in­du­stri­ju ima ca­ri­nu na uvo­zne auto­mo­bi­le, a Be­lo­ru­si­ja ko­ja ne­ma do­ma­ću auto-in­du­stri­ju, za­pra­vo, ima mi­ni­mal­ne ca­ri­ne na uvoz auto­mo­bi­la. Za­to Be­lo­ru­si vo­ze da­nas naj­no­vi­je mo­de­le auto­mo­bi­la sa Za­pa­da, a vo­zni park u Min­sku mno­go je bo­lji i luk­su­zni­ji ne­go vo­zni park u Be­o­gra­du.

(/slika2)U stva­ri, i mi bi­smo ne­ke stva­ri mo­gli bi da na­u­či­mo od Be­lo­ru­si­je. Eko­lo­ški to je bes­pre­kor­na či­sta ze­mlja, gra­do­vi i se­la sa­vr­še­no ure­đe­ni, ne­ma pa­pi­ra, pla­stič­nog ot­pa­da, raz­va­lje­nih kon­tej­ne­ra, ba­če­nih fri­ži­de­ra po re­ka­ma, auto-gu­ma po li­va­da­ma, ra­znog ot­pa­da duž glav­nih pu­te­va. Ce­ste su u Be­lo­ru­si­ji sko­ro kao i u dr­ža­va­ma EU, vi­kend na­se­lja sa „da­ća­ma” iza­zi­va­ju di­vlje­nje, ho­te­li u Min­sku na ni­vou svet­skih, tr­žni cen­tri kao i kod nas u Sr­bi­ji. Pro­seč­na pla­ta u Be­lo­ru­si­ji je oko 350 evra, do­bar rad­nik u me­tal­skoj in­du­stri­ji mo­že da za­ra­di i do 500 evra. Be­lo­ru­ski GDP je ve­ći od srp­skog, ali Be­lo­ru­si­ja ima za oko 1,8 mi­li­o­na vi­še sta­nov­ni­ka od Sr­bi­je.

Pa ipak, na Be­lo­ru­si­ju se iz Va­šing­to­na gle­da­lo, pa i sa­da gle­da, isti­na ne­što ma­nje, kao na jed­nu od dr­ža­va „car­stva zla”, a po­li­tič­ka eli­ta te ze­mlje sko­ro da i ni­je mo­gla da pu­tu­je na Za­pad. Be­lo­ru­si­ja jed­no­stav­no ni­je bi­la sprem­na da ras­pro­da na­ci­o­nal­nu eko­no­mi­ju. Ka­ko to iz­gle­da po­ku­šao sam da vi­dim u ogrom­nom MTZ, Min­skom trak­tor­skom za­vo­du s ime­nom Le­nji­na.

Ne­kih de­se­tak ki­lo­me­ta­ra od cen­tra Min­ska, na ve­li­kom pro­sto­ru na­la­zi se 11 fa­bri­ka tog za­vo­da sa ukup­no 30.000 za­po­sle­nih. Go­di­šnja pro­iz­vod­nja za­vo­da je 72.000 trak­to­ra svih ti­po­va, od naj­ma­njih mo­to­kul­ti­va­to­ra za okuć­ni­ce do trak­to­ra sa 300 konj­skih sna­ga ko­ji­ma se upra­vlja uz po­moć „džoj­sti­ka”. Ako se zna da je da­na­šnja go­di­šnja pro­duk­ci­ja trak­to­ra u ce­loj Ru­si­ji oko 5.000 ko­ma­da, on­da je za­vod u Min­sku sa svo­jih 72.000 trak­to­ra go­di­šnje pro­iz­vod­nje za­i­sta gi­gant. Ne­dav­no su na tr­ži­šte is­po­ru­či­li i pr­vi elek­tro­mo­tor­ni trak­tor u sve­tu, bez zup­ča­ni­ka i osta­le kla­sič­ne ska­la­me­ri­je, od 300 konj­skih sna­ga. Ka­bi­na tog trak­to­ra je kao kok­pit mla­znog avi­o­na, a upra­vljač se mo­že pre­me­sti­ti i na­zad.

In­že­njer i kan­di­dat teh­nič­kih na­u­ka Ivan Ni­ko­di­mo­vič glav­ni je kon­struk­tor u trak­tor­skom za­vo­du ko­ji je do­bio na­ziv po Le­nji­nu. Ka­že da trak­to­re iz­vo­ze po ce­lom sve­tu, a u Sr­bi­ju pre­ko no­vo­sad­ske fir­me „Agro­pa­no­ni­ja” sa či­jim di­rek­to­rom Dra­go­lju­bom Švo­njom ima­ju du­go­go­di­šnju uspe­šnu sa­rad­nju, kao i da sa­da tra­ga­ju za pro­sto­rom u No­vom Sa­du gde bi za­vod iz Min­ska mon­ti­rao svo­je trak­to­re, pa i ove naj­no­vi­je sa elek­tro­mo­to­ri­ma.

Ka­da sam glav­nog kon­struk­to­ra Iva­na Ni­ko­di­mo­vi­ča za­pi­tao ka­kva su to nji­ho­va or­ga­ni­za­cij­ska is­ku­stva iz biv­šeg so­ci­ja­li­stič­kog vre­me­na ko­ja im po­ma­žu da i da­nas ta­ko uspe­šno vo­de za­vod, sa­mo me je po­gle­dao.

„Zna­te, mi pro­iz­vo­di­mo naj­bo­lje trak­to­re u Evro­pi, vi­še od 72.000 trak­to­ra sva­ke go­di­ne, a vi me pi­ta­te za upra­vlja­nje. Mi smo če­tvr­ta fir­ma po upla­ta­ma u go­di­šnji bu­džet Be­lo­ru­si­je. Ne­mam šta dru­go da vam ka­žem”.

Naj­bo­lji evrop­ski trak­to­ri na­zva­ni su po Le­nji­nu. U 21. ve­ku, u vre­me ve­li­ke svet­ske eko­nom­ske kri­ze. Marks se ve­ro­vat­no slat­ko sme­je u gro­bu.

Mi­ro­slav La­zan­ski