Sport kao „opijum za mase"

Kada su „Sveci“ iz Nju Orleansa nedavno postali šampioni NFL-a, prvi u dugoj istoriji osvojivši Super boul, mediji su svakodnevno prikazivali njihove navijače, mlade, starije, žene, decu kako pred kamerama plaču od oduševljenja. Kako su sami svedočili, posle svega što se desilo njihovom gradu ponovo su mogli da osete barem malo digniteta. Ta pobeda je za njih bio katarzički doživljaj, ili makar trenutno „oslobođenje“ od bola i patnje koje im je prouzrokovao uragan Katrina i,možda još više, nezainteresovanost američkih vlasti za njihovu sudbinu.

Ovo analgetičko dejstvo sporta se s pravom pominje u popularnom diskursu o sportu i njegovoj ulozi unutar društva. Najčešće se pominje da je masovni sport danas zauzeo mesto koje je tradicionalno pripadalo religiji i obično se citira poznata marksova rečenica da je religija `opijum za mase`.

Na Marksovom nasleđu i njegovim metodama kritike novolevičari su tokom dvadesetog veka analizirali društvo i kulturu, u okviru raznih pokreta i akdemskih disciplina. Najveći doprinos je verovatno dala Kritička teorija Frankfurtske škole koja je masovnu kulturu videla kao konformističku, proizvedenu od strane establišmenta i koja ima status robe unutar kapitalističkih odnosa proizvodnje. Oni nisu na taj način videli samo sport, već bilo koji drugi proizvod „industrije kulture“, kako su je nazvali, jer ona stvara gotove proizvode i sadržaje za pasivne konzumere. Tako, za njih, fudbal, latinoameričke serijeili kompjuterske igrice imaju potpuno isto dejstvo i samim tim, nadalje, i tačno određenu funkciju unutar reprodukcije statusa kvo društvenih odnosa.

Postoje, međutim, i drugačiji pravci misli koji polaze od sličnih premisa, ali koji empirijskim istraživanjima i analizama dolaze do drugačijih saznanja i zaključaka, uglavnom podalje od kulturnog pesimizma Adorna, Horkhajmera, Habermasa i drugih iz Frankfurtskog kruga. Na primer Kulturne studije, nastale kao pravac u Velikoj Britaniji, dosta detaljnije istražuju svakodnevnu kulturu, njene oblike i sadržaje u odnosu na razne društvene grupe. Oni pronalaze da tzv radnička klasa nije samo društveno indolentna, pasivna i zaslepljena onim što joj industrija kulture i mediji serviraju.

Oni uočavaju određenu dozu subverzivnosti i otpora „masa“, nepristajanja da im se proizvodi identitet, značaj i značenje unutar društva. Drugim rečima, ljudi mogu da reoblikuju ono što im nudi proizvedena kultura, da manipulišu njihovim simbolima i da im daju svoja značenja. Dakle, oni imaju mogućnost da sami konstruišu svoj identitet pomoću tekstova, znakova i simbola, koji im se nameću, upuštajući se u jednu vrstu semiotičke revolucije menjajući značenja. To je blisko onom što je Fisk nazvao „siva ekonomija kulture“. Uostalom, isto gledano u duhu filozofije Kulturnih studija čovek i mase mogu da koriste društveni prostor i njegova značenja da iskažu svoj otpor, što najbolje može da se vidi na stadionima. Naime, logika i naracija društvenoekonomskih elita smešta recimo publiku u određene sektore, podvrgava ih kontroli na ulasku, propisuje način ponašanja, i kao najnoviji fenomen sva mesta na stadionu propisuje kao obavezno sedeća, što je ustvari simbol pasivizacije par ekselans. U društvima, u kojima je  živa tzv „leva misao“ javlja se otpor, stadion se koristi za izražavnje političkog mišljenja, za emisiju antiestablišmentskih poruka, narušavaju se pravila ponašanja (koriste se pirotehnička sredstva, ističu nedozvoljeni transparenti i sl) i na kraju, ne pristaje se na sedenje.

Međutim, ono što je Marks zagovarao je bilo radikalna promena društvenih odnosa. Da bi se to dogodilo potrebno je spoznati svoje političko mesto unutar društva, koje je određeno trenutnim istorijskim stadijumom, ustvari treba da se stekne klasna svest, kako bi on to rekao. U tradicionalnijim društvima, u kojima se još razmišlja u terminima religije i folklora, gotovo je nemoguće steći tu klasnu svest upravo zato što ona danas čine radikalan tranzicijski prelaz sa tradicionalnog hijearhijskog društva i konzervativizma ka kapitalizmu koji proizvodi masovnu kulturu punu slika, emocionalnosti, hedonizma i iluzija. U tom procesu se najbolje vidi uloga sporta, euforije i transa koji navijanje izaziva, i koji ima zadatak da masu spreči u promišljanju o svommestu u druptvu. Tek kad ne bi bilo masovnih zadovoljstava poularne kulture mogla bi se steći klasna svest ili, kako bi Marks rekao,„to je iluzija koja održava uslove koji stvaraju potrebu za iluzijom“. Drugim rečima, da živimo autentičan i neotuđen život ne bi nam trebao fudbal i meksičke serije. U mnogim zemljama, recimo Brazilu i Turskoj, fudbal je gotovo kolektivno stanje svesti.

Ali zanimljivo je posmatrati i razvijenija, klasno osvešćenija društva. Stepen potrebe za iluzijama i intezivnim užicima nije ništa manji nego što je u društvima gde su fudbal i sport opijum, koji odvraća od stecanja jasnije klasne osvešćenosti. Ispostavilo se da čovek modernih zapadnih društava, duhovno promiskuitetan ima patološku potrebu za zabavom i eskapizmom. To su najbolje artikulisali filozofi egzistencije pišući o „nepodnošljivoj slobodi, kao i slobodi izbora“čoveka postindustijske epohe. Čovek danas ima toliku sposobnost pretvaranja i samoobmane da svesno poriče koncept klasne potčinjenosti, praveći se da živi dostojanstven život, koji garnira neograničenim brojem sadržaja koje nudi popularna kultura. Sloboda je postala sinonim za slobodu konzumiranja. Upravo na ovom mestu klasnoj naraciji Marksa bio je potreban egzistencijalistički dodatak, filozofija koja je forsirala princip autentičnosti, da bi razumevanje čovekovog mesta u svetu bilo celovito. Kombinacijom ove dve filozofske „priče“ nastajali su popularni pokreti šezdesetih i sedamdesetih, kojima je pored marksizma bila potrebna i filozofija koja ih je učila šta znači živeti veštacki, neautentičan i na kraju virtuelan život.

Dakle, društva koja su prošla kroz istorijsku refleksiju, svesna klasne logike na kojima je zasnovano okruženje u kom žive, izgleda jedinu iluzuju u koju više ne veruju i ne žele, je iluzija o mogućnostima promene klasne realnosti u kojoj žive. Jedino što postoji je jošiluzija o vertikalnoj pomerljivosti i američkom snu koju svako može da dostigne,ali na individualnom nivou. Iza toga stoji „industrija svesti“, koju pominju teoretičari Frankfurtske škole i Gramšijeva kulturna hegemonija, koji imaju zadatak da niže klase integrišu u isti ideološki horizont i način poimanja stvarnosti – tzv lažna svest se danas industrijski proizvodi. Upravo tu je Marks pogrešio kad je rekao da će proleterijat steći veću klasnu svest od onih koji imaju sredstva proizvodnje i bogatstvo u svojim rukama. Nažalost, vladajuća elita je postala itekako svesna svoje ekonomske moći i političke ekskluzivnosti da svoju poziciju čuvas jedne strane političkom i kulturnom hegemonijom, a s druge davanjem narodu hleba, alkohola i zabave.

U okviru marksizma i njegovih teorija, na kraju, o sportu i sličnim masovnim zabavama koje ne samo da su popularne većčesto i populističke sa ideološkom potkom, nema nipta pohvalno da se kaže. Samo ako je nekima sport i dalje opijum, za neke druge je neka sofisticiranija droga koja služi da se prevaziđe otuđenost i ispraznost modernog načina života. Današnja euforija i trans koje izaziva sportska utakmica i slični događaji koji indukuju kolektivnu psihu više liče na ekstazi za mase nego opijum za mase.

* autor je fudbaler Burse i bivši reprezentativac Srbije