Iranski manevar zbunio Zapad

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, 17. maja – Vašington nije „na prvu loptu” reagovao na jutrošnje obelodanjivanje sporazuma o razmeni visokoobogaćenog iranskog uranijuma za niskoobogaćeni postignutog sa Brazilom i Turskom, ali prve reakcije njegovih atlantskih partnera, Britanije i Francuske, govore o sumnjama da Teheran odustaje od svog glavnog cilja – da postane nuklearna sila.

Pa ipak, ono što su sa Ahmadinežadom posle 18-satnih razgovora isposlovali brazilski predsednik Lula da Silva i turski premijer Erdogan zakomlikovalo je poziciju Amerike i zapadnih sila, jer je oslabilo front u Savetu bezbednosti za uvođenje sankcija. Ispada tako da je Teheran izveo još jedan uspešan manevar kojim je kupio vreme i podelio sadašnji sastav Saveta bezbednosti u kome su i Brazil i Turska trenutno nestalni članovi.

Teheran se, naime, vratio na poziciju koju je imao prošlog oktobra u pregovorima sa pet nuklearnih sila – SAD, Britanijom, Francuskom, Kinom i Rusijom, koje su za ovu priliku bile pojačane i nenuklearnom Nemačkom – da 1,2 tone svog niskoobogaćenog uranijuma zameni za 120 kilograma visokoobogaćenog, u formi gorivnih šipki za svoj medicinski reaktor, staro postrojenje koje su mu napravili Amerikanci pre islamske revolucije 1979.

Taj dogovor nije realizovan zbog naknadnih iranskih uslova: da se ta trampa obavi simultano i na njegovoj teritoriji, što nije bilo prihvatljivo Zapadu. Iran je u međuvremenu počeo proizvodnju i sopstvenog visokoobogaćenog uranijuma – onog koji je i materijal za atomsku bombu – što je dovelo do akcije koju su predvodile SAD da mu se u Savetu bezbednosti zbog toga izglasa oštar režim ekonomskih i političkih sankcija.

Iran i Turska su na scenu stupili kad je uverenje da su sankcije neophodne dobilo zamah. Prema novoj formuli, uranijumska trampa bi se obavila u Turskoj – tamo bi Iran izvezao svoj uranijum, a odande uvezao onaj drugi – mada nije jasno kako bi se to tehnički izvelo, pošto Turska nema ni uslova za skladištenje, niti tehnologiju obogaćivanja.

Ovo drugo je pri tom lakše rešivo od prvog: i ženevski plan je podrazumevao da se gorivo za medicinski reaktor nabavi ili u Rusiji ili u Francuskoj, pa čak možda i u Brazilu, koji ovu tehnologiju imaju.

Najnoviji ustupak Iran je međutim opet začinio važnim „ali”. To je ovoga puta najava da neće prekidati proizvodnju sopstvenog visokoobogaćenog uranijuma, što ga, ako to zaista učini, sigurno vodi na put ka konstrukciji atomskog oružja.

Otuda velika dilema, pa i izvesna zbunjenost i Amerike i saveznika: kako sada da odbiju ono na šta su pre sedam meseci pristali? Kako, posle najnovijeg obrta, u neophodnost sankcija da ubede Kinu, koja je uvek smatrala da treba dati šansu diplomatiji. Najzad, ni Turska ni Brazil, dve i ekonomske i diplomatske sile u usponu (pri čemu Turska ima posebne ambicije i na Bliskom istoku i na Balkanu), da prihvate da ono što smatraju svojim velikim uspehom proglase za ništa? Pogotovo pošto su posle obelodanjivanja sporazuma i Lula i Erdogan izjavili kako „više nema potreba za sankcijama”.

Prema reakciji iz EU, koja je došla pre američke, deklaracija trojke iz Teherana ne otklanja ključnu brigu i Evrope i SAD o tome da li iranski nuklearni program za krajnji cilj, uprkos tome što Iranci tvrde da je isključivo civilni, ima nuklearnu bombu.

Teheranski dogovor kao partnera i nadglednika cele operacije zamene jednog uranijuma drugim ima Međunarodno agenciju za atomsku energiju, zvanično telo koje vrši globalni nuklearni nadzor. Ona će o sporazumu zvanično biti obaveštena „u roku od sedam” dana. Najverovatnije je zbog toga da će i Amerika i njeni istomišljenici u ovom zapletu za svoju konačan odgovor sačekati stručno mišljenje iz Beča.

Iz istog razloga ne treba očekivati ni nedvosmislenu reakciju na poziv koji je uputio Ahmadinežad: da se svi vrate pregovorima „zasnovanim na poštenju, pravdi i obostranom uvažavanju”.

Milan Mišić