Heterofobični gambit

Mnogi su na moj oksimoron, levodesničar, reagovali u stilu: „To ne može! Moraš da se opredeliš!“ Ne moram! Kao što ne moram da glasam za bilo kog političara na bilo kojim demokratskim izborima! Mnogo šta moje ovih devet godina nije uzimano ni u najneobaveznije razmatranje pa tako ni ja nisam uzimao u ozbiljno razmatranje nečiju potrebu da sedi u skupštinskoj skamiji! Uostalom, ništa se ne mora osim da se... – ali nećemo sada o tome! S druge strane – sve se može kad se hoće!

U prvom srednje ošišao sam se na „ježa“, odsekao rukave na krvavocrvenoj ti-šrt majici, crnim markerom u predelu srca napisao „Anarchy“, a na leđima nacrtao veliko ćirilično-latinično slovo „A“ razlomljeno na tri kraka i obukao gerilske pantalone. Svi su očekivali da ću (kad sam već počeo da slušam Jam, Clash, Police, Madness, Joy Division, Bauhaus, Talking Heads, Stranglers) istog trena pobacati u kantu za smeće sve što miriše na hard’n’heavy jer, zaboga, umorni su Gilan i Plent! To se, naravno, nije desilo do dana današnjeg! Zašto bi!? Ti dugokosi bradati matorci veoma dobro muziciraju!

U večernji provod sam najčešće išao sa drugarima – metalcima. Kružila je tada gradom grupica od desetak nafuranih klinaca od kojih su devet bili kosijaneri u džinsu i patikama, sa npr. slikom Edija (maskote Iron Maiden-a) dok je jedan od njih (bledolik, nakostrešen, obuven u crne vojničke čizme) podsećao pomalo na Sid Vicious-a.

Devojčice koje smo usput kupili, uglavnom su pripadale grupaciji takozvanih šminkerki (skockane, doterane, čiste, mirisne, uredno počešljane i u interesantne modne kreacije obučene). A mi... – kao sa druge planete! Lepotice i zveri! Međutim, jedni drugima nismo bili stranci. Naprotiv! Bilo nam je mnogo interesantnije da budemo zajedno uprkos razlikama.

Odavno nisam klinac, mada još uvek nemam klince. Crvenu majicu čuvam u ormanu, iako više ne mogu da je obučem. Slušam šta klinci pričaju, gledam kako žive, kako se zabavljaju, kakvi su im afiniteti i ambicije. Tu i tamo, izađem sa nekima od njih u večernji provod (kao nekada sa metalcima). Mogu vam reći da su se stvari drastično izmenile. U maniru negativne utopije. Prvo, oni više ne kupe usput devojčice. Ni šminkerke, ni pankerke, ni metalke, ni kakvegod. Kad se dođe na destinaciju (kafić, koncert, diskoteka, žurka, danguba u parku) polna segregacija se još više produbljuje. Devojaka ili uopšte nema (kao da su prognane, izopštene, evaporirane, dezintegrisane) ili, ako ih ima, samovoljno se separatišu. Nema interakcije. Ni Kraljevi ni Kraljice ne šalju svoje pešake ka centru šahovske table. Nema otvaranja. Kao dva tabora iz doba hladnoratovske podele, zatvorili su se u emocionalna geta koja su na dobrovoljnoj bazi sagradili iscrtavši samo njima vidljive demarkacione linije. Ne mešaju se jedni drugima u razgovore. (Nemaju zajedničku temu? Tačku dodira? Povod za upoznavanje?) Kao da se nečega plaše? Ili se striktno pridržavaju meni nepoznatog Brave New World bontona? Ultramodernog kodeksa ponašanja? Ezoteričnog rituala međusobnog ignorisanja?

Spolja gledano, mnogo više liče jedni na druge nego što je to bilo u doba podele na šminkere, pankere, hipose, darkere, hiphopere, repere, metalce, hardrokere... Ne slušaju toliko raznovrsnih pravaca muzike. Ne kreiraju sopstvene stilove oblačenja. Ne trude se da budu lucidni, duhoviti, otvoreni, specifični, različiti, prepoznatljivi, komunikativni, kreativni, samosvojni. Umesto hobija imaju fobije. Inkliniraju nekoj vrsti sivila, proseka, bezukusnog amalgama dosadnog netalasanja! Svemu onom od čega smo bežali i čega smo se užasavali. Uprkos sveopštoj duhovnoj uravnilovki, sve su dalje jedni od drugih.

Dramski pisac i filmski reditelj