Mogao bih da napišem knjigu o Srbima

Pariz, maja – Predsednik Košarkaškog saveza Italije Dino Menegin (60) po svim merilima je više od legende, počev od jedinstvene zbirke trofeja, do toga da je igrao profesionalno košarku bezmalo tri decenije., od svoje 16. do 44. godine. Razgovor sa srpskim novinarom u Parizu, posle fajnal-fora Evrolige, za njega je bila prilika da se priseti nekih svojih nezaboravnih bitaka s našim košarkašima. Bitaka – u pravom smislu te reči…

Dok je prolazio kraj nas i Dejana Bodiroge, podigao je visoko ruku u znak pozdrava i dobacio na srpskom: „Majstore”! Ovaj mu je uzvratio istom merom: „Majstore”! „Tako se pozdravljamo još dok smo bili saigrači u Stefanelu, pre 20 godina”, rekao nam je Bodiroga koji je uz „deda Dina” (tada 42 godine) igrao u klubu iz Trsta, kao najmlađi stranac svih vremena u Prvenstvu Italije.

Pored toga što je bio sjajan košarkaš, Menegin je poznat i po jedinstvenom stavu prema košarci: „Nema krvi – nema faula”! Ipak, poštovanje s kojim on priča o našoj košarci, čak i o nezaboravnim kavgama (pa i tučama) u Moskvi 1980. (kad je faulirao Kićanovića u finalu Olimpijskih igara, pa je i njegovu zlatnu medalju na postolju primio Slavnić) i Limožu 1983. (Bonamiko krvnički udario Kićanovića, pa su se umešali i ostali igrači) svedoči o tome da se iza ove naizgled opasne gromade od čoveka krije veliki džentlmen čiji je igrački uspon počeo s trenerom Aleksandrom Nikolićem, a karijera se završila uz Dejana Bodirogu (Stefanel 1991-93) i Aleksandra Đorđevića (poslednja sezona, u milanskoj Olimpiji 1993/94).

Razgovor s njim započeli smo od fajnal-fora i Partiza, koji je uprkos porazima u Parizu doživeo ovacije…

– Sve utakmice, osim finala Barselona – Olimpijakos, bile su kao triler, napete do kraja. Igrao sam mnogo finala i malo je lepih, ali u svakom ima mnogo energije, trčanja, skakanja, vatre... Partizan je fantastičan. Rekao sam još prošlog leta, na Evropskom prvenstvu u Poljskoj, da nema šale ni s Partizanom ni sa srpskom košarkom koja se vraća u svetski vrh. Rekao sam tada: vodite računa o novoj generaciji srpske košarke. Partizan je stigao među četiri najbolja tima sa znatno manje para od svojih rivala, ali u njegov uspeh je uloženo neuporedivo više rada, tu je očigledan jak timski duh i pečat sjajnog trenera. Ponoviću ono što sam već rekao u Poljskoj – Partizan za mene nije iznenađenje.

Na Vašu karijeru su znatno uticali Srbi. Šta kažete o tome?

Mogao bih da napišem knjigu o Srbima. Bili smo u ratu na terenu, ali prijatelji van njega. Imao sam sreću da upoznam mnoge jugoslovenske igrače i da igram protiv mnogih od njih, protiv Ćosića i Koraća kao vrlo mlad, a kasnije protiv Kićanovića, Dalipagića, Slavnića… Ono što sam uočio, a što je karakteristično za sve generacije vaše košarke, jeste to da su svi ti igrači imali veliko srce i konkretan cilj – da budu šampioni, i nisu se nikoga bojali, ma ko stajao s druge strane, a sve su poštovali.

Šta ste naučili od trenera Aleksandra Nikolića (obojica su članovi i američke i svetske kuće slavnih – prim. aut) koji Vas je trenirao u Injisu (Vareze) i s kojim ste tri puta bili prvak Evrope?

– Aca Nikolić je bio veliki trener, jedan od najvećih svih vremena. Naučio me je šta to znači biti profesionalac u košarci i da ne gubim vreme. Na treninzima i utakmicama zahtevao je od nas da se ponašamo kao radnici u fabrikama, ozbiljno, bez osmeha, a posle toga kako ko hoće.

Mora, ipak, da postoji neka anegdota iz tog doba?

– Bilo ih je puno, ali daleko od terena. Sećam se, recimo, jedne s našeg gostovanja u Moskvi, sedamdesetih godina. Kad smo doputovali, mi igrači smo u jedan dres stavili „Plejboj”, što je šokiralo policajca koji nas je pretresao. Trebalo je samo da vidite njegovo lice…

Moramo da Vas pitamo o onim kavgama s našom reprezentacijom?

– To je bio sastavni deo igre. Bože moj, niko ne voli da gubi. Normalno, posle takvih scena svi smo žalili zbog toga, ali uvek je među nama postojalo veliko poštovanje i uglavnom dobar odnos. I sam sam više puta dobio šaku u lice, jednom sam čak bio kolateralna šteta, na gostovanju na jednom američkom univerzitetu. Moj saigrač Zanata se rvao s Mekginisom koji se okrenuo i nokautirao me, ni krivog ni dužnog. Dogodine Mekginis je nastavio karijeru u Italiji i kad smo se sreli zbijali smo šale oko tog nokauta. (/slika2)

Malo pre ste imali neobičan pozdrav, na srpskom, s Bodirogom. Očigledno je da ste prijatelji?

– Dejan je jadan od mojih junaka. Došao je u Italiju kao najmlađi stranac u našoj ligi, na poziv trenera Bogdana Tanjevića. Tanjević je imao petlju da ga gurne u vatru, a sećam se da su mnogi govorili da je lud što to radi. Međutim, on je vrlo dobro znao šta radi i Dejan mu je to vratio, na našu sreću. Dejan je trenirao dan i noć. Kad smo dolazili na trening, on je već vežbao, kad smo odlazili, on je nastavljao. Posle njega najpredaniji su bili Fućka i De Pol. Znam da je to pomalo smetalo domaru hale jer zbog njih po nekad nije mogao da ide na spavanje. Dejan je bio plejmejker s 204 cm, što je tada bila retkost. Zapravo, mogao je sve da igra. Jednako poštujem i Sašu Đorđevića koji je veliki i igrač i čovek.

Da li se jasno sećate one noći kad je Bodiroga postigao 51 poen protiv Panasonika (90:89) i rešio meč u poslednjim sekundama?

– Sećam se vrlo dobro te utakmice, bilo je to na njegov 19. rođendan (2. marta 1992 – prim. aut). Hranili smo ga loptama do samog kraja, a on ih je dotukao.

Zašto ste dodavali loptu jednom klincu iz Srbije?

– Zato što se videlo da on to može. Tako je lako prodirao, pogađao i spolja i iznutra, a posebno mi je bilo fascinantno to što je posle tako jednog napornog meča izgledao sveže, kao da može da odigra još pet takvih utakmica bez predaha.

Vodili ste i neke nezaboravne bitke s Partizanom?

– Uvek kad vidim Partizan, uvek sam zadivljen. Uživam dok ga gledam i voleo bih da tako nešto imamo u Italiji. Vaši timovi, mislim tu i na reprezentaciju, uvek su imali sve – talenat, improvizaciju, odličnu taktiku, dobre šutere… I kad sam gubio s 20 poena od njih, uvek sam ih voleo i poštovao, jer sam znao da gubim od najboljih. Što se tiče mojih susreta s Partizanom, nikada neću zaboraviti kad sam s Trejserom gostovao u „Hali sportova”, poslednje sezone pre no što je Divac otišao u NBA. Kad sam zbog petog prekršaja otišao na klupu, Divac, tada vrlo mlad igrač, došao je do naše klupe da bi se rukovao sa mnom. To je gest velikog igrača i čoveka.

Uz srdačno rukovanje na kraju, poželeli smo jedan drugom da naša i italijanska košarka opet budu zajedno na pobedničkom postolju.

----------------------------------------

DINO MENEGIN

Rođen: 18.01.1950.

Visina: 204 cm

Karijera: 1966-1994

Klubovi: Vareze (1966-81), Milano (1981-90, 93/94), Trst (1990-93)

Liga Italije: 12

Kup Italije: 6

Kup šampiona (danas Evroliga): 7

Kup kupova: 2

Kup „Koraća”: 1

Interkontinentalni kup: 4

Reprezentacija

• drugi svih vremena po broju mečeva i poena (271 m – 2.947 p)

Evropsko prvenstvo: zlato 1983, bronze 1971, 1975

Olimpijske igre: srebro 1980

Domaće prvenstvo

• igrač s najviše sezona (28)

• drugi svih vremena po broju mečeva (836)

• drugi svih vremena po broju skokova u odbrani (2.801)

NBA

• jedan od prvih „draftovanih” stranaca (Atlanta, 1970)(/slika3)