Gladijatori u televizijskim arenama

Da li učestvovanje u rijaliti programima liči na psihološki eksperiment, zašto učesnici postaju agresivni, menjaju ustaljene obrasce ponašanja i rizikuju život sve u želji da osvoje nagradu i steknu što veću popularnost, objašnjavaju najeminentniji domaći psiholozi, psihoanalitičari i neuropsihijatri.

– Čovek je društveno biće. To ga je i učinilo homo sapijensom. Na podlozi druženja nastali su govor, socijalna organizacija i sva nadgradnja koja je iz tog proistekla, jednom rečju kompletna civilizacija. Kada izdvojite čoveka vi ga dehumanizujete, uskratite sve bitne elemente njega kao psihosocijalnog bića. Zato u zatvorima, koji su sami po sebi nehumani, kada neko napravi prestup dobije određeni broj dana samice. To ostavlja definitivni trag na psihi, samo je pitanje okolnosti u budućem životu kako će se manifestovati. Rijaliti programi su višestruko štetni, u prvom redu za same učesnike, kako tokom samog trajanja tako i kasnije sa dalekosežnim posledicama. Podsetiću samo da je nakon učestvovanja u tim televizijskim programima kod nas usledilo više tragedija i to mladih ljudi, bilo u formi saobraćajnih nesreća sa smrtnim ishodom bilo drugačije. O dugoročnim posledicama za sada je prerano govoriti. Ali mogu povući paralelu s boravkom američkih vojnika u Vijetnamu. Posledice toga u formi posttraumatskog sindroma pojavljivale su se i 25 godina nakon boravka – ističe neuropsihijatar, dr Petar Bokun.

U kojoj meri je osnovano stanovište da pojedini rijaliti programi liče na eksperiment sa izabranim zatvorenicima, koji su posle delegiranja da nadziru rad ostalih zatvorenika pokazivali gore oblike ponašanja i sprovodili rigidnije mere od pravih čuvara, pitali smo psihoanalitičara dr Zorana Milivojevića.(/slika2)

– Izvesna sličnost postoji, ali i velika razlika tako da se rijaliti šou ne može poistovetiti sa zatvorom, a ni ukućani sa zatvorenicima. Izolacija u kojoj izolovani mogu bilo kog trenutka da kažu neću više ovako da se igram i nije prava izolacija. U dobrovoljnoj izolaciji „zatvorenici” uvek imaju mogućnost da izađu, i znajući to, sve postaje igra u smislu ko će više da izdrži i pri tom više da zabavi. Sasvim je drugačija situacija u izolaciji protiv svoje volje. Pravi zatvore je veoma veliki stres, neprijateljsko okruženje puno nasilja, a sa tim se nikakva „Farma” ne može uporediti. Mi stalno zaboravljamo o čemu se tu radi i mislimo da gledamo realnost, da vidimo nekakve žrtve, izmanipulisane ljude željne slave. U stvarnosti su sve to javne ličnosti koje odlično znaju šta je javno eksponiranje tog tipa, koje su dobrovoljno pristale na takav život na neko vreme, a sve zarad zagarantovanog publiciteta koji im pospešuje karijere i nagrade koje će možda osvojiti. Dakle, u pitanju je predstava koja ne liči na predstavu. Ukućani su u stvari glumci koji pokušavaju da nas uvere kako oni ne glume. Svako od njih ima neki svoj tajni plan, strategiju kako da što duže ostane u igri i možda osvoji glavnu nagradu – naglašava Milivojević. Sa druge strane, Petar Bokun smatra da je reč o psihološkom eksperimentu, ali je „samo pitanje da li su naši organizatori svesni toga”. Kako naglašava, „fenomen izdvajanja stražara iz grupe i davanja određenih privilegija stvara okvir za razvoj takozvanog stokholmskog sindroma, gde se psiha izmeni do te mere da počne da obožava svoje mučitelje”.

Veliki međusobni sukobi, ispoljavanje agresije i otežana adaptacija na nove uslove života rezultat su mešovitog sastava učesnika, čije su ličnosti međusobno nespojive (razlika u godinama, statusu, interesovanjima), tako da su antipatija i konflikti između njih predvidivi, što povećava gledanost. Prema rečima profesora Milivojevića, „izolacija, glad i hladnoća se koriste kao neka vrsta katalizatora koji treba da ubrza procese i grupnu dinamiku. Svi ovi metodi dovode do toga da se ljudi osećaju neprijatno, a kada je nekome neprijatno, tada mu je teže da toleriše druge. Tada lakše prasne i nastaju konflikti koji opet vode u potrebnu dinamiku”.

Gubljenjem uobičajenog životnog ambijenta i najrazličitijih uloga koje pojedinac ima u porodici, na radnom mestu i društvu, a kojim se potvrđuje slika o sebi, učesnici rijaliti programa, prema mišljenju psihologa Zorana Musterovića, gube spoljašnje uslove samoidentifikacije, što na kraju rezultira i gubitkom osećaja lične sigurnosti. (/slika3)

– U ovakvim uslovima intima je narušena, pa se pred nepoznatim ljudima iznose intimna preživljavanja, želje i osećanja. Postoji i onemogućenost u individualnoj akciji, jer vas usmerava određeni autoritet, pa na takav način se gube osnovne karakteristike odraslog bića, to jeste personalna autonomija, što neminovno izaziva vraćanja na infaltivno ponašanje (otud plakanja, svađe, ruganje sa nadimcima…). Osećanje nesigurnosti i ugroženosti potvrđuje se time što pojedinci pokušavaju isticanjem vlastitog imena, koji je bitan deo ličnog statusa, da se rehabilituju pre svega u sopstvenim očima („znaš ti ko sam ja”, „ja sam ime za tebe”) – objašnjava Musterović i dodaje da se u mučnom periodu adaptacije neki ukućani povlače u sebe, dok drugi prave male neformalne grupe, koje se izoluju od ostalih. Takođe, neki ukućani se ne mire sa situacijom i nastoje na nametnu svoja pravila.

– Ovakva pozicioniranja u grupi, još ukoliko je ličnost rigidna i manje adaptibilna, po pravilu donose konflikte, kojim se polarizuju odnosi do incidenta. Odustajanje za ovakve ličnosti je isto što i poraz pa istrajavanje ih može dovesti da rade u korist sopstvene štete, što nije ne svojstveno ni nama kao narodu. Verujem da u ovom svom kontriranju i neracionalnom ponašanju Miloš Bojanić ima punu podršku TV gledalaca, što bi njega, na žalost osnažilo da istraje u ovakvom ponašanju – upozorava Musterović.

Zbog kontrolisanih i spolja nametnutih uslova življenja, kao i sprečavanja komunikacije sa spoljašnjim svetom, rijaliti programi se, prema mišljenju Musterovića, mogu porediti sa totalitarnim institucijama, u kojima se sve životne aktivnosti odigravaju na jednom mestu, svi imaju isti tretman, zajedno rade, i sve se odvija u prisustvu jednog autoriteta ili „odozgo” nametnutih pravila. To ih, prema oceni profesora Bokuna, može dovesti u vezu sa modelima ponašanja ispoljenim u nacističkim logorima.

– Svaka izolacija lišava funkciju čula, preko kojih stupamo u kontakt sa spoljašnjim svetom. Namerno održavanje osobe u budnom stanju duže od šest dana definitivno menja duševno stanje. Odsustvo mogućnosti kontakta s bliskim osobama primenjivali su nacisti u logorima, gde su zatvorenici imali pravo da se jave kući jednom u više meseci i to na nemačkom, koji nisu znali. Tako su se zatvorenici dovijali pišući na primer: „Liebe stara, šalji malo para. Da si mi gesund”, kao što vidite ništa novog pod suncem. Treba samo pratiti funkcionisanje terorističkih diktatura širom sveta i samo će vam se otvoriti. Počinje se snishodljivošću, pokušajem prilagođavanja na nemoguće, odakle kreću dva pravca, jedan u ispoljavanje verbalne i neverbalne agresije, a drugi u samokažnjavanje. Pitanje je dana kada će u nekom od tih igara primerenih rimskim arenama osvanuti leš. Staro je pozorišno pravilo da ako u prvom činu na zidu visi mač, u trećem će on nekog proburaziti. No, život je kod nas poslednjih desetak godina ionako pojeftinio – objašnjava neuropsihijatar Petar Bokun.

Mogućnost da zbog izmenjenih uslova, velikog stresa i nerviranja dođe do bolesti ili čak smrtnog ishoda nekog od ukućana, profesor Milivojević ipak odbacuje.

– Siguran sam da su svi učesnici „Farme”, zbog objektivne odgovornosti organizatora i mogućeg odštetnog zahteva u tom slučaju, prošli ozbiljan lekarski pregled. A kada je neko zdrav, on ne može umreti od sekiracije i nervoze. Iako je kod nas prisutna ta zabluda, ni najjača emocija ne može da ubije zdravog čoveka. Mislim da je veća verovatnoća da dođe do nekog nasilja i povrede povezane sa tim – naglašava Milivojević.

Upravo zbog činjenice da programi tog tipa mogu stvoriti značajne promene ponašanja, frustracije i osujećenja kod svojih učesnika, valja se zapitati kakva je ili kolika nadoknada dovoljna za upuštanje u ovakav izazov. Da li je novac dovoljno snažan motiv da dovede u pitanje i sam život?