Kapan

Kapan je mali kavez koji se koristi za hvatanje ptica pevačica. U njemu je prosti mehanički mehanizam koji ga zatvara kada ptica stane na grančicu. Uspeh je napraviti kapan sa što osetljivijim i bržim mehanizmom.

Miki zabrinuto posmatra svoje pubertetsko dete koje je opsednuto mobilnim telefonom i kompjuterom.

– Je li sine, kako prilaziš nekoj devojčici kad ti se prisviđa?

–Pošaljem poruku mobilnim ili mejlom. Tako se prvo ispita teren da se ne bih brukao.

–Da se ne bi brukao?

– Da. Zamisli kako bi bilo kada bi me javno odbila.

Tridesetak godina ranije srednjoškolski Miki se sprema da priđe devojci večernjeg snova. Ništa čudno za takozvano malo korzo. Dok srednjoškolci vrte krugove sa jedne, na suprotnoj strani glavne ulice na velikom korzou ili „poslednjoj šansi” malo stariji takođe vrte svoje naići će prava/pravi krugove. Mikijevi vršnjaci pokušavaju da mu uliju hrabrost savetima. Miki je nervozan, čuje sopstveno srce, nozdrve raširene, pluća traže kiseonik dok mozak traži izlaz iz sam-si-kriv situacije. Zna da nema odlaganja ne samo zbog nje, ohrabrivanje prijatelja prešlo je u podsmeh. Strateški čeka kada ona mora da okrene u drugom pravcu, negde u visini prodavnice „Obuća Beograd”. Oborene glave Miki prvi put prilazi devojci:

–Izvini devojko, da li možemo da prošetamo?

Ona ga polako odmerava i hladno: – Ne.

Miki se okreće, nasmejan, ozaren, ide u bazu gde se očekuje izveštaj. Mora da je uspešan, Mikijevo lice je knjiga sa perfektnim završetkom. Jedan od prijatelja pita:

–Kada šetate?

–Ma ne šetamo, korpa.

– Zašto se onda smeješ?

– Ma ljudi, ovo je mnogo lako.

Otad je stvarno sve bilo lakše. U jednom od sledećih pokušaja prijatelj i Miki izdaleka prate sledeću izabranicu. Ona se približava kući, ne žuri jer zna da je Miki prati. Na samom ulazu Miki je stiže, pokušava nešto da kaže, okreće se i vraća.

–Šta je bilo?– pita prijatelj.

–Izdao me glas, mrmlja Miki držeći se za grlo. Užurbano hita kući, preskače stepenice, ulazi u kuhinju, pije žumance, majka ga izbezumljeno gleda, a on nema vremena, mora nazad. Za to vreme izabranica strpljivo čeka da joj Miki ponovo priđe, čekala bi ga da je pio i celu „agrokoku”. Ima nečeg simpatičnog i obećavajućeg u njegovom smušenom nastupu.

I dok Mikiju sećanja i dalje kruže, korzo to odavno ne čini, moderna vremena su ga izbacila iz grada. Mobilni telefon i kompjuter su sada oruđa upoznavanja. Krijemo se ispred monitora koji je postao prozor u svet i srce. Miki i njegov sin kao vršnjaci a toliko razlika. Mnogo toga se promenilo glasno razmišlja Miki. Veliki broj bioskopa je zatvoren, i onaj gde je Miki krišom gledao u nju dok ona gleda film. Sedeći ukoso ispred, svetlo sa platna bi osvetljavalo njeno predivno lice, Mikiju lepše od bilo kojeg filma. Slika koja ne bledi, kaže Miki. Kaže da se mladi sve ređe vezuju, da broj brakova redovno opada. Događaji i siromaštvo na našim prostorima kao i paralelni napredak negde drugde istovremeno su njemu i Junioru odneli i doneli. Miki se pita šta će novo vreme još doneti, možda efikasniji i brži model kapana, sa ugrađenim mikroprocesorom.