Nema dosadnih priča ima samo dosadnih pripovedača

Ka­da ma­lo bo­lje raz­mi­slim, čo­ve­ka po­kre­ću strah od smr­ti i ta­šti­na, za­pi­sao je svo­je­vre­me­no u svo­joj knji­zi „Ni­ske isti­ne” film­ski re­di­telj, sce­na­ri­sta i pi­sac An­drej Ser­ge­je­vič Mi­hal­kov Kon­ča­lov­ski, esen­ci­jal­no opi­sav­ši svo­ju po­kre­tač­ku sna­gu ko­ja ga je vo­di­la od Ru­si­je do Ame­ri­ke i na­zad, u po­tra­zi za su­šti­nom fil­ma i su­šti­nom po­sto­ja­nja.

Autor an­to­lo­gij­skih fil­mo­va kao što su „Pr­vi uči­telj”, „Si­bi­ri­ja­da”, „Uj­ka Va­nja”, na­gra­đi­va­nih de­la „Ma­ri­ji­ni lju­bav­ni­ci”, „Po­mah­ni­ta­li voz”, „Pir­ga­va ko­ka” i „Ku­ća lu­da­ka”, bi­o­skop­skih hi­to­va „Tan­go i Keš”, „Ho­mer i Edi” i „Naj­u­ži krug”, po­sle po­nov­ne du­že pa­u­ze, uči­nio je sna­žni iako neo­če­ki­va­ni ko­rak da­lje. Sni­mio je 3D film! Uz po­moć CGI teh­no­lo­gi­je (kom­pju­ter­sko-gra­fič­ki in­že­nje­ring), uz uče­šće glu­ma­ca Džo­na Tor­tu­ra, Na­ta­na Lej­na i Ele Fe­ning, na­či­nio je film­sku in­ter­pre­ta­ci­ju po­pu­lar­ne baj­ke ko­ja je in­spi­ri­sa­la van­vre­me­ni ba­let Pe­tra Ilji­ča Čaj­kov­skog – „Krc­ko Ora­ščić”, i za­jed­no sa svo­jim ame­rič­kim pro­du­cen­ti­ma pred­sta­vio ga na „mar­šeu” 63. Kan­skog fe­sti­va­la.

Bio je to sja­jan po­vod za po­nov­ni su­sret sa umet­ni­kom ko­ji još od svog ro­đe­nja pri­pa­da kul­tur­noj eli­ti: otac Ser­gej Mi­hal­kov – omi­lje­ni de­či­ji pe­snik i autor sti­ho­va ru­ske him­ne, maj­ka Na­ta­li­ja Kon­ča­lov­ska – pe­sni­ki­nja, pre­vo­di­lac, unu­ka sli­ka­ra Va­si­li­ja Su­ri­ko­va i ćer­ka sli­ka­ra Pe­tra Kon­ča­lov­skog, brat – Ni­ki­ta Mi­hal­kov. A on – umet­nik iz­van­red­nog obra­zo­va­nja, ko­ji je dru­go­vao s Tar­kov­skim (Kon­ča­lov­ski je ko­sce­na­ri­sta „An­dre­ja Ru­bljo­va” i „Iva­no­vog de­tinj­stva”), Ku­ro­sa­vom, Mar­lo­nom Bran­dom, do­ži­veo svo­je­vre­me­no pro­gon iz sop­stve­ne ze­mlje, uspeh u Ho­li­vu­du i po­nov­ni po­vra­tak na rod­nu gru­du – u Ru­si­ju, u ze­mlju ko­ju, ka­ko ka­že, „nje­gov brat Ni­ki­ta, ro­man­tik sa sno­vi­ma i iz­ve­snom do­zom ener­gi­je za­blu­de, po­ma­lo ide­a­li­zu­je u svo­jim fil­mo­vi­ma”.

„Krc­ko Ora­ščić 3D” pred svet­skom, pa i na­šom pu­bli­kom, po­ja­vi­će se tek za Bo­žić.

Dav­no sam još pro­či­ta­la da ste od­u­vek ima­li na umu Čaj­kov­skog i „Krc­ka Ora­šči­ća”, ali je po­zna­to i to da je ovaj Vaš film ve­o­ma du­go na­sta­jao?

Mno­go je raz­lo­ga za to, a je­dan od njih je što je ovo bio pro­je­kat iz­u­zet­no ve­li­kog bu­dže­ta, vi­še od 90 mi­li­o­na do­la­ra, od če­ga je naj­ve­ći pro­ce­nat va­lja­lo po­tro­ši­ti u SAD. Da bi se sku­pio to­li­ki no­vac mo­ra­li smo da ra­di­mo po­la­ko jer ni­smo hte­li da ra­di­mo ni­ka­kav „fast fud”. S dru­ge stra­ne, vre­me je po­tro­še­no i na to što sam, sti­ca­jem okol­no­sti, bio pri­si­ljen da ra­dim tri ver­zi­je fil­ma, da bih na kra­ju opet shva­tio da je film pre­du­ga­čak. Mo­ja pr­va ver­zi­ja tra­ja­la je dva sa­ta i de­set mi­nu­ta i mi­slio sam da je to bri­ljant­no, ali ka­da sam po­čeo da ga pri­ka­zu­jem test-pu­bli­ci shva­tio sam da ni­je to­li­ko do­bar ko­li­ko sam mi­slio. Po­čeo sam po­no­vo da kro­jim film pre­ma že­lja­ma onih ko­ji­ma je i na­me­njen. Kao što zna­te, Čar­li Ča­plin je sva­ki svoj film po­ka­zi­vao pr­vo test pu­bli­ci, bud­no pra­tio i za­pi­si­vao nje­ne re­ak­ci­je i tek on­da od­la­zio u fi­nal­nu mon­ta­žu.

Za­dr­ža­li ste se pre­vi­še u mon­ta­ži?

Ra­dio sam mon­ta­žne re­zo­ve vr­lo du­go ka­ko bih ob­li­ko­vao film, ali i ot­krio da re­di­telj ni­ka­da ne mo­že da „re­že” svoj film, te sam na kra­ju mno­go to­ga pre­pu­stio svom mon­ta­že­ru. Sve u sve­mu, ka­ko bih na­či­nio film kra­ćim ura­dio sam čak 17 ver­zi­ja! Ovo što će­te sa­da gle­da­ti je upra­vo ta se­dam­na­e­sta, od sat i če­tr­de­set mi­nu­ta i ve­o­ma sam sre­ćan!

Ko­me je Vaš „Krc­ko Ora­ščić” na­me­njen?

Ni­je za de­cu, ni­je za od­ra­sle, već film za sve i sva­ko­ga, a ta­kve je fil­mo­ve ve­o­ma te­ško ra­di­ti. Ka­da ka­žem za sve on­da mi­slim na to ka­ko su „Ča­rob­njak iz Oza” i „Me­ri Po­pins” pre­ži­ve­li vre­me i ka­ko su još i da­nas fil­mo­vi za sve, i ve­li­ke i ma­le. U če­mu je taj­na ova­kve več­no­sti? Ka­ko je Pu­škin re­kao – po­sto­je tri stru­ne na ko­ji­ma umet­nik svi­ra a one su: smeh, su­ze i strah. Kao tri ma­ske u grč­koj tra­ge­di­ji. Uko­li­ko po­sto­je ta tri ele­men­ta u fil­mu, mo­že­te ga gle­da­ti mno­go pu­ta i ta­kav film pre­ži­vlja­va vre­me. Uz da­na­šnje fil­mo­ve fan­ta­zi­je ne mo­že­te da se sme­je­te ili pla­če­te, mo­že­te sa­mo bi­ti za­ba­vlje­ni, po­ne­kad čak i na­sme­ja­ni, ali ka­da iza­đe­te na­po­lje shva­ti­te – to je to i ni­šta vi­še. I ne­će­te ga ni­ka­da po­no­vo gle­da­ti jer vam ni­šta ni­je osta­lo unu­tra, ni u sr­cu ni u mi­sli­ma. Ta­kvi fil­mo­vi su za­pra­vo jed­no ve­li­ko ni­šta.

Po­treb­no je da ima­ju i sna­žnu pri­ču?

Mno­go je va­žni­je da ima­ju sna­žan na­čin pri­ča­nja pri­če. Zna­te, ne po­sto­je do­sad­ne pri­če već is­klju­či­vo do­sad­ni pri­po­ve­da­či. U tom smi­slu ima­te fil­mo­ve ko­ji ima­ju ve­o­ma za­ni­mlji­vu pri­ču, ali su lo­ši. Mo­že to bi­ti i 3D film s fan­ta­stič­nim vi­zu­el­nim efek­ti­ma, a da je ve­o­ma do­sa­dan. Mi­šlje­nja sam da je taj­na fil­ma u to­me da vas dir­ne, bi­lo da vas na­sme­je, ras­pla­če ili za­stra­ši.

Da li će Vaš „Krc­ko Ora­ščić” ne­ko­ga upla­ši­ti?

Ka­da sam ra­dio jed­nu od mon­ta­ža po­mi­slio sam da ni­je do­volj­no za­stra­šu­ju­ći. Kre­i­rao sam svet pa­co­va kao ne­pri­ja­te­lja glav­noj ju­na­ki­nji i nje­nim pri­ja­te­lji­ma, a ne Čaj­kov­sko­vlje­vog mi­ša, jer sam sma­trao da lju­di ne bi vo­le­li mi­ša za ne­pri­ja­te­lja za­to što je Mi­ki Ma­us bio he­roj a ne ne­ga­ti­vac. Za­to sam smi­slio lik pa­co­va, a sva sre­ća što „Di­zni” ni­je to­li­ko eks­plo­a­ti­sao ova­kav lik te ni­je po­stao ar­he­tip­ski.

Šta ra­di taj Vaš pa­cov?

Moj pa­cov pre­u­zi­ma i te­ro­ri­še či­tav grad, u ovom slu­ča­ju Beč iz 1920. go­di­ne, estet­ski fan­ta­sti­čan i čist. Film ima mo­der­nu ko­no­ta­ci­ju, ali je za­pra­vo po­no­vlje­na pri­ča E. T. A. Hof­ma­na „Krc­ko Ora­ščić i kralj mi­še­va”, osim što je ume­sto li­ka Ma­je­ra sa­da tu lik Al­ber­ta Ajn­štaj­na ko­ga igra Na­tan Lejn, sen­za­ci­o­nal­ni pe­vač i igrač. Hteo sam da Čaj­kov­ski i za­pe­va, pa sam za­mo­lio Ti­ma Raj­sa da na­pi­še sti­ho­ve i bio sam odu­še­vljen ka­da je on pri­stao. Ima­ti Ti­ma Raj­sa da ti na­pi­še sti­ho­ve je ap­so­lut­no fe­no­me­nal­no jer je on ta­ko sja­jan po­e­ta da je čak sta­vio sti­ho­ve i u te­o­ri­ju re­la­ti­vi­te­ta. Ta­ko da u fil­mu ima­te i uj­ka Al­ber­ta ka­ko de­ci pe­va svo­ju te­o­ri­ju re­la­ti­vi­te­ta!

Ko­ri­sti­li ste sku­pu i de­li­kat­nu teh­no­lo­gi­ju, či­ni se sa en­tu­zi­ja­zmom de­te­ta ko­je sreć­no ot­kri­va no­vu igrač­ku?

Ja sam i ina­če po­de­ti­njio uz svog še­sto­go­di­šnjeg si­na! Upo­tre­ba no­vih teh­no­lo­gi­ja za stva­ra­nje tre­će di­men­zi­je, po­kla­pa s pri­čom i sa sjaj­nom mu­zi­kom Čaj­kov­skog. Ta alat­ka je do­šla do me­ne i re­kla : „Upo­tre­bi me”, a ja sam joj od­go­vo­rio : „Za­što da ne”.

Ra­do­zna­lost ili po­mod­nost?

Tač­no je da je za­vla­da­la mo­da 3D fil­mo­va, ali tre­ba ima­ti u vi­du da je CGI kao cr­ni ka­vi­jar. Ne mo­že­te po­je­sti ce­lu te­gli­cu jer će­te do­bi­ti di­ja­re­ju. Ta­ko je i sa CGI. Tre­ba ga ko­ri­sti­ti u pra­vim do­za­ma, dis­kret­no i ot­me­no. Vi­di­te, uvek sam se pi­tao ka­ko to da Su­per­men ni­ka­da nig­de ni­je uda­rio? On le­ti su­vi­še sa­vr­še­no! To ni­je mo­gu­će! Mi­slim da je po­treb­no da po­ne­kad u ne­što uda­ri, jer on ni­je sa­vr­šen i to bi on­da bio mno­go bo­lji CGI. Ho­ću da ka­žem da vas CGI uslo­vlja­va da či­ni­te stva­ri lak­šim i to je po­gre­šno.

Va­ma je po­šlo za ru­kom da iz­beg­ne­te gre­ške?

Evo ka­ko. Ra­dio sam sa sjaj­nim lju­di­ma, a ka­ko je „Krc­ko Ora­ščić” stvo­re­nje od dr­ve­ta, oni su sma­tra­li da tre­ba da ga na­či­ne po­kret­nim i okret­nim, so­fi­sti­ci­ra­nim, sa svom mo­gu­ćom mi­mi­kom na li­cu. Re­kao sam im: „Ni­ka­ko, ne­ću ni­šta od to­ga, on je pro­kle­ta dr­ve­na lut­ka ko­ja je­dva mo­že da ho­da!” I po­no­san sam što sam ta­ko ura­dio, jer me sa­da lju­di pi­ta­ju gde sam pro­na­šao ta­ko do­brog lut­ka­ra. „Krc­ko” za­i­sta iz­gle­da tra­pa­vo kao pra­va dr­ve­na lut­ka, a vi­di­te mu sve emo­ci­je. Ta­ko se tre­ba slu­ži­ti kom­pju­ter­skom gra­fi­kom. To je ve­o­ma va­žna i ve­o­ma sna­žna alat­ka ko­ju tre­ba ko­ri­sti­ti pa­žlji­vo. Sa­da je ja­sno da sam uči­nio pra­vu stvar i ta­ko stvo­rio film ko­ji će vo­le­ti da gle­da­ju i sre­do­več­ni lju­di.

To Vam je va­žno?

Ja vo­lim ka­da pe­de­se­to­go­di­šnja­ci gle­da­ju fil­mo­ve u bi­o­sko­pu, a oni ne­će ta­mo oti­ći da gle­da­ju „tran­sfor­mer­se”. U tom smi­slu sam že­leo da na­pra­vim film ko­ji će za­i­sta bi­ti ono što na­zi­va­ju po­ro­dič­nim fil­mom. „Di­zni­je­va” gla­zu­ra je u tom smi­slu ve­o­ma pa­met­na i ve­o­ma svr­sis­hod­na. Moj film ima div­nu i po­pu­lar­nu pri­ču, iz­vr­sne li­ko­ve, fi­lo­zof­ski bek­gra­und, pa­ra­bo­le i sve­ga ono­ga sa čim se mo­že­te iden­ti­fi­ko­va­ti. Za­i­sta sma­tram da je te­ško iden­ti­fi­ko­va­ti se­be sa onom že­nom pla­ve ko­že iz „Ava­ta­ra”. Mno­go je lak­še iden­ti­fi­ko­va­ti se s Kejt Vin­slet.

Mu­zi­ka Vas to­kom či­ta­vog ži­vo­ta pra­ti, da li ste ovaj film ra­di­li i kao omaž Čaj­kov­skom?

Čaj­kov­ski je deo mo­je tra­di­ci­je, mo­je kul­tu­re. Mu­zi­ka je uvek u mo­joj gla­vi, jer sam je stu­di­rao, pro­u­ča­vao i svi­rao ve­o­ma mno­go i du­go. Mu­zi­ka je uvek va­žna u mo­jim fil­mo­vi­ma. Če­sto ka­žem da ako ja ne­što u fil­mu ze­znem, sta­vi­ću ne­ku mu­zi­ku unu­tra. Što se ti­če „Krc­ka Ora­šči­ća” u sa­mom star­tu sam sma­trao da ne tre­ba da bu­de mju­zikl, ali da ima mno­go sjaj­nih, krat­kih mu­zič­kih nu­me­ra. Ovaj ba­let Čaj­kov­skog je svet­ski „brend”, a ja sam sma­trao da ga tre­ba upo­tre­bi­ti na dru­ga­či­ji na­čin. Moj film je pri­ča s pe­va­njem i igra­njem, ali je i baj­ka. Ta­ko da sa­da imam kla­sič­nu, za­bav­nu baj­ku, po­ma­lo eks­cen­trič­nu i te­a­tral­nu, baš kao što je to „Me­ri Po­pins”.

Je­ste li po­ka­za­li film Ni­ki­ti Ser­ge­je­vi­ču?

Ne. Mi je­dan dru­go­me ne po­ka­zu­je­mo fil­mo­ve. Mi smo vam kao dva la­va ko­ja kru­že oko istog žbu­nja.

Po­tu­če­te li se po­ne­kad?

Mo­že­mo da se tu­če­mo ko­li­ko ho­će­mo, ali zna se – ja sam sta­ri­ji brat!