VOX POPULI, BRE!

Kod nas je plju­va­nje, u bu­kval­nom i pre­ne­se­nom zna­če­nju, odav­no po­sta­lo deo tra­di­ci­je. Po­sto­ji vi­še vr­sta plju­vač­kih prak­si od ko­jih je plju­va­nje na jav­nim me­sti­ma (ulič­no plju­va­nje),od­no­sno plju­va­nje po ne­či­jem li­ku i de­lu (isto­rij­sko plju­va­nje) ube­dlji­vo naj­za­stu­plje­ni­ji ob­lik. Od osta­lih ob­li­ka tre­ba spo­me­nu­ti plju­va­nje u ša­ke pre ka­kvog ma­nu­el­nog po­sla te plju­va­nje na sta­kle­nu po­vr­ši­nu u ci­lju po­sti­za­nja vi­so­kog ste­pe­na sja­ja. Ne­ka­da, pre po­ja­ve Fej­sbu­ka, klin­ci su ubi­ja­li vre­me plju­va­njem udalj, dok je omi­lje­na li­hvar­ska mak­si­ma on­da kao i sa­da gla­si­la: „Plju­ni pa­re (ili ži­vot)”.

Da Sr­bi o plju­va­nju ne­ma­ju lo­še mi­šlje­nje go­vo­ri si­tu­a­ci­ja u ko­joj po­no­sni ro­di­telj iz­ja­vlju­je: „Mo­je de­te je plju­nu­ti ja”. Slič­no je i ka­da tre­ba do­ka­za­ti isti­ni­tost vla­sti­tog is­ka­za: „Plju­ni me ako la­žem”,od­no­sno ka­da ne­ko­ga tre­ba pod­sta­ći na pri­ču: „Is­plju­ni to što imaš da ka­žeš”. Ču­ve­ni Nor­bert Eli­jas se u „Pro­ce­su ci­vi­li­za­ci­je” po­drob­no ba­vio fe­no­me­nom plju­va­nja kao uosta­lom i evo­lu­ci­jom bri­sa­nja no­sa. Ta­ko nas Eli­jas pod­se­ća da je plju­va­nje u sred­njem ve­ku pred­sta­vlja­lo op­šte­na­rod­nu po­tre­bu i da je je­di­no pra­vi­lo gla­si­lo da se ne plju­je pre­ko sto­la već is­pod nje­ga.

S dru­ge stra­ne, uko­li­ko se plju­va­nje po­sta­vi u ši­ri dru­štve­ni kon­tekst sa­mo će ga ko­rak de­li­ti od po­i­sto­ve­ći­va­nja sa ob­li­kom kri­tič­ke sve­sti. Ni­je li još Ha­ber­mas pi­sao da je kri­tič­ka jav­nost po­ste­pe­no na­sta­ja­la u za­pad­no­e­vrop­skim ka­fa­na­ma po­čev od sre­di­ne 17. ve­ka ka­da je ko­či­jaš jed­nog le­vant­skog tr­gov­ca otvo­rio pr­vu krč­mu u Lon­do­nu. Jer uz za­ma­glje­nu kri­glu sve­tlog pi­va glas na­ro­da da­le­ko se (bo­lje) ču­je. I kod nas su di­si­dent­ske ide­je bu­ja­le upra­vo u za­di­mlje­nim ka­fa­na­ma (bi­fe­i­ma), na asta­li­ma pre­kri­ve­nim koc­ka­stim mu­še­ma­ma uz ra­ki­ju, me­ze i poj kli­mak­te­rič­nih pe­valj­ki u so­mot­skim mi­ni­ći­ma. „Šta ti pre­o­sta­je ne­go da uve­če iza­đeš,za­le­piš se za šank i pi­ješ piv­ču­gu” ka­zu­ju „Pan­kr­ti” u pe­smi „Anar­hist”. Mo­žda su upra­vo zbog op­tu­žbe da su le­gla kri­tič­ke (plju­vač­ke) jav­no­sti ka­fa­ne si­ste­mat­ski uni­šta­va­ne kod nas. Ma­sov­no su ih za­me­nji­va­li ka­fi­ći ko­ji su po­sta­ja­li ra­sad­ni­ci plju­vač­kog mejnstri­ma.

Bi­lo ka­ko bi­lo, ne­u­ku­sno je iz­jed­na­ča­va­ti glas na­ro­da sa kri­tič­kim plju­va­njem po vla­sti, ma­da je plju­va­nje u ovom smi­slu od­vaj­ka­da pred­sta­vlja­lo si­gur­no­sni ven­til kroz ko­ji je na­rod is­pu­štao na­go­mi­la­no so­ci­jal­no ne­za­do­volj­stvo ci­lja­ju­ći ka ma­glo­vi­tim vr­ho­vi­ma dru­štve­ne hi­je­rar­hi­je. Jer sku­če­na je de­fi­ni­ci­ja po ko­joj se plju­va­nje (u žar­go­nu) tre­ti­ra kao kri­ti­ka ko­ju pod­vla­šće­ni (ma­sa, na­rod, ra­ja) upu­ću­ju vla­sti (eli­ti, po­li­tič­koj kla­si, vla­sti). Na­i­me, tre­ba pra­vi­ti raz­li­ku iz­me­đu bez­vred­nog kri­ti­zer­stva (plju­va­nja bez po­kri­ća) i kri­tič­kog mi­šlje­nja (ar­gu­men­to­va­nog plju­va­nja). Sa­svim je dru­go pi­ta­nje da li kri­tič­ka plju­va­či­na od­o­zdo pre­ma go­re (da­kle, od na­ro­da pre­ma vla­sti) ima bi­lo ka­kvog efek­ta. Na pri­mer, ka­da kri­ti­ka vla­de do­la­zi odza­bra­đe­nih ba­ba ko­je pro­da­ju mla­di luk na pi­ja­ci, kri­tič­ka oštri­ca se ne­dvo­smi­sle­no za­tu­plju­je pa ta­kav pi­jač­ni anar­hi­zam ne mo­že pro­iz­ve­sti tip jav­no­sti od či­je kri­ti­ke cvi­ka­ju vla­da i po­li­ti­ča­ri.

Dru­gim re­či­ma, fi­lo­zo­fi­ja „plju­ni i za­pje­vaj” učvr­sti­la je stav ka­ko je mo­der­no upo­tre­blja­va­ti poj­mo­ve „na­rod” i „na­ci­ja” ume­sto poj­ma „jav­nost”. Ovo br­ka­nje ter­mi­na do­volj­no go­vo­ri o ši­ro­ko­ra­spro­stra­nje­nom ne­kri­tič­kom po­pu­li­zmu ko­ji u naj­bo­ljem slu­ča­ju mo­že vo­di­ti od­bra­ni sta­tu­sa kvo. Po­sle­di­ca ovo­ga je od­su­stvo kri­tič­ke jav­no­sti u me­dij­skom pro­sto­ru ko­jim su­ve­re­no go­spo­da­re po­li­ti­ča­ri. Po­re­đe­nja ra­di, od­la­ze­ći bri­tan­ski pre­mi­jer Gor­don Bra­un da­ni­ma se iz­vi­nja­vao bri­tan­skoj jav­no­sti zbog to­ga što je u pred­iz­bor­noj tr­ci jed­noj pen­zi­o­ner­ki, ko­ja ga je oba­su­la ne­zgod­nim pi­ta­nji­ma, od­bru­sio da je za­dr­ta. Čak je či­ta­vih če­tr­de­set mi­nu­ta kle­čao u ku­ći do­tič­ne mo­le­ći je za opro­štaj. Jav­nost je to zna­la da ce­ni pa la­bu­ri­sti ni­su do­ži­ve­li pot­pu­ni iz­bor­ni de­bakl. Kod nas stva­ri dru­ga­či­je sto­je. Što su pred­stav­ni­ci vla­sti pre­ma na­ro­du osor­ni­ji to se bo­lje ko­ti­ra­ju na po­li­tič­kim rang-li­sta­ma.

I dok se „Na­rod pi­ta” ko će ko­ga na „Far­mi” kraj Ba­ra­je­va, ili dok bi­ra „Uti­sak ne­de­lje”, dok „Sta­nje na­ci­je” za­vi­si od to­ga da li je vox po­pu­li ozna­čio op­ci­je „Da mo­žda, ne”, vre­me za stva­ra­nje kri­tič­ke jav­no­sti ne­u­mit­no pro­ti­če. Kao re­ka u ko­ju se, he­ra­kli­tov­ski re­če­no, ne mo­že dva pu­ta plju­nu­ti. Ko­mu­nal­na vre­ba iza ugla.