Šta je u stvari problem sa Grčkom

Grč­ki du­go­vi i de­fi­ci­ti su te­ma o ko­joj se to­li­ko ras­pra­vlja da se či­ni ka­ko je sve ja­sno i sve ob­ja­šnje­no. Pa ipak, ne­ke stva­ri iz­mi­ču pa­žnji. Raz­mi­sli­mo još jed­nom o sve­mu.

Da li je Grč­ka ži­ve­la pre­ko svo­jih mo­guć­no­sti? Je­ste, a uz to je i pri­kri­va­la ve­li­či­nu svog bu­džet­skog de­fi­ci­ta. Ni­je su­vi­šno re­ći da je na vla­sti bi­la de­sno ori­jen­ti­sa­na vla­da ko­ju na­vod­no kra­si ve­li­ko po­ve­re­nje u tr­ži­šte i u tr­ži­šna pra­vi­la igre. I po­red to­ga, pla­te su u jav­nim slu­žba­ma ra­sle bez po­kri­ća (30 od­sto za par go­di­na), pen­zi­je ta­ko­đe. U pen­zi­ju se išlo naj­ra­ni­je u Evro­pi, tro­ško­vi dr­ža­ve su bi­li vi­so­ki, a po­re­ska di­sci­pli­na ta­kva da je, ka­žu, tek ma­li broj ob­ve­zni­ka iz­mi­ri­vao svo­je oba­ve­ze na re­gu­la­ran na­čin. Do­ne­dav­no su bi­li u iz­gle­du i iz­bo­ri pa su – to u nas bar ni­je ni­šta no­vo – na­sta­li još ve­ći iz­da­ci ka­ko bi se bi­ra­či pri­do­bi­li.

Za­što se on­da Gr­ci lju­te, de­mon­stri­ra­ju i ne­go­du­ju ako su ži­ve­li bo­lje ne­go što su stvar­no mo­gli? I ka­ko je sve to bi­lo mo­gu­će ako tr­ži­šte sa­vr­še­no ra­di i ka­žnja­va ova­kve po­stup­ke? Za­i­sta, uz dug se mo­že ži­ve­ti „pre­ko gu­be­ra” ali u to­me bi tre­ba­lo da nas spre­či tr­ži­šte: fi­nan­sij­ski eks­per­ti će ob­ja­sni­ti za­što je sve to krat­kog ve­ka – fi­nan­sij­ske usta­no­ve na slo­bod­nom tr­ži­štu ra­ci­o­nal­no ra­de, pro­ce­nju­ju ri­zi­ke i od­bi­ja­ju ne­sa­ve­sne mu­šte­ri­je. Iz to­ga sle­di da si­stem efi­ka­sno spre­ča­va po­na­ša­nja ove vr­ste. Ka­ko je on­da sve to tra­ja­lo to­li­ke go­di­ne?

Za­mi­sli­te da je va­žan kon­sul­tant sa in­ve­sti­ci­o­nim am­bi­ci­ja­ma po­zvan (još bo­lje nje­gov part­ner da ne bi bi­lo kon­flik­ta in­te­re­sa) da oce­ni kre­di­bi­li­tet ze­mlje, re­ci­mo Grč­ke. Ako po­tvr­di da je ze­mlja u re­du, da njen de­fi­cit i ni­je ta­ko vi­sok i da mo­že da se i da­lje za­du­žu­je, vla­sti­ma će se oce­na svi­de­ti, a on će, zna­ju­ći da ni­je ta­ko, za­i­gra­ti na ve­ro­vat­no­ću da ze­mlja ne­će mo­ći da pla­ća du­go­ve. Ri­zi­ke će, pu­tem osi­gu­ra­nja ili uz he­džing pre­ba­ci­ti na dru­ge i – na­sme­ši­će mu se le­pa za­ra­da (a u ze­mlji po­ne­kom i fa­ke­la­ki – grč­ki iz­raz za pla­vi ko­ve­rat). Ve­li­ke agen­ci­je za oce­nu ri­zi­ka osla­nja­će se na sud ovih eks­pe­ra­ta, što će či­ni­ti i ka­da oni „ot­kri­ju” da stva­ri ne idu do­bro. Što bu­du pra­vi­li ve­ću pa­ni­ku oce­na ze­mlje će bi­ti sve ni­ža, a nji­ho­vi do­bi­ci sve vi­ši. Ako ze­mlja čak ban­kro­ti­ra – i to je u re­du, jer ima dru­gih ze­ma­lja sa ko­ji­ma se mo­že od­i­gra­ti slič­na igra (Špa­ni­ja? Por­tu­ga­li­ja? Ita­li­ja?).

Na­rav­no, Grč­ka je kri­va, ko­rup­ci­ja je du­va­la u je­dra sve­mu ovo­me, ali je ključ­ni pro­blem što po­sto­je­ći si­stem omo­gu­ća­va ta­kve stva­ri. For­mal­no, ova­kva prak­sa je za­bra­nje­na ali je si­stem pod­sti­če: nad njim ne­ma kon­tro­le ko­ja bi mo­gla da pred­u­pre­di ta­kve po­ja­ve. Ne­ki čak tvr­de da to ne bi bi­lo ni po­želj­no jer bi se uma­nji­la slo­bo­da tr­ži­šta i pred­u­zet­ni­štva, prem­da je ne­dav­na fi­nan­sij­ska kri­za na­sta­la iz vr­lo slič­nih raz­lo­ga. Za­to je i Grč­ka sa­mo po­sle­di­ca iste lo­gi­ke ko­ja nas uve­ra­va da mo­že­mo, ako ki­lo­gram hle­ba do­volj­no pu­ta pre­pro­da­mo, emi­tu­je­mo fju­čer­se, iz­vr­ši­mo svo­po­ve ili pre­pro­da­mo du­go­ve, uve­ća­ti naš pro­iz­vod – iako i da­lje po­sto­ji sa­mo ki­lo­gram hle­ba. Ni­je reč da­kle tek o neo­d­go­vor­nim vla­sti­ma već je pro­blem i u si­ste­mu ko­ji funk­ci­o­ni­še po­gre­šno. I šta bi­va na kra­ju? Po­re­ski ob­ve­zni­ci iz ce­le Evro­pe is­pra­vlja­ju šte­tu i lju­te se na Gr­ke. Gr­ci pak, na njih be­sne što im po­sta­vlja­ju te­ške uslo­ve. A u pra­vu su i jed­ni i dru­gi za­to što one ko­ji su šte­tu na­pra­vi­li ni­ko ne di­ra: kad Gr­ci poč­nu da do­bi­ja­ju ma­nje pla­te i pen­zi­je, a sta­nov­ni­ci EU pla­ća­ju ve­će po­re­ze, u stva­ri će na­dok­na­đi­va­ti pro­fi­te ko­je su iza­zi­va­či kri­ze već po­ku­pi­li.

Da li je i Sr­bi­ja u opa­sno­sti? Je­ste, ako na vre­me ne re­gu­li­še me­ha­ni­zme ko­ji su pro­iz­ve­li to­li­ke ne­pri­li­ke u Grč­koj. Je­ste, ako se po­ve­de za pred­lo­zi­ma da de­vi­zne re­zer­ve tre­ba „ak­ti­vi­ra­ti”, mo­ne­tar­nu po­li­ti­ku re­lak­si­ra­ti, kre­di­te po­ve­ća­va­ti, a oba­ve­ze pri­vat­nih pred­u­ze­ća pre­ba­ci­ti na dr­ža­vu. Za­sad je do­bro što po­sto­ji sa­rad­nja sa (ina­če če­sto oprav­da­no kri­ti­ko­va­nim) MMF-om ko­ji u no­vi­je vre­me na­sto­ji da bez pre­ve­li­kih re­strik­ci­ja obez­be­di zdra­vi­je fi­nan­si­je ze­mlje i ko­ji je po­ka­zao da br­že re­a­gu­je na pro­ble­me ne­go što je to bi­la u sta­nju Evro­pa u slu­ča­ju na­šeg bal­kan­skog kom­ši­je.

*Pro­fe­sor Eko­nom­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du